Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, jer se ne radi o zahtevu koji je ranije pravnosnažno presuđen ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužioci, tuženi i pok. GG su braća i sestra po ocu DD. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici, Sudska jedinica u Krupnju O 1182/2012 od 20.03.2013. godine na zaostavštini iza pok. GG oglašeni su za naslednike i to: tuženi, brat ostavioca na 10/12 dela zaostavštine, a tužioci – brat i sestra ostavioca na po 1/12 dela zaostavštine. Parnične stranke su kao nosioci prava svojine u navedenim delovima upisani u listu nepokretnosti broj ... KO ..., na kat.parceli br. ... njiva 2. klase, površine 400 m2.

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici O 1182/2012 od 06.02.2015. godine na naknadno pronađenoj imovini iza pok. GG, koju čini porodična stambena zgrada u vanknjižnom vlasništvu, postojeća na kat.parceli br. ... upisana u listu nepokretnosti ... KO ..., oglašeni su za naslednika i to: tuženi na 10/12 delova, a tužioci na po 1/12 delova celokupne naknadno pronađene imovine. Protiv navedenog rešenja tužioci su izjavili žalbu, a nakon toga su podneli i predlog za ispravku ostavinskih rešenja. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici O 1182/2012 od 20.08.2015. godine stavljeno je van snage rešenje tog suda O 1182/2012 od 06.02.2015. godine, određen je prekid ostavinskog postupka i ovde tužioci upućeni na parnicu protiv ovde tuženog da u istoj dokažu da su rešenjem od 20.03.2013. godine pogrešno utvrđeni udeli naslednika, kao i da zaostavštinu ne čini porodična stambena zgrada u vanknjižnom vlasništvu ostavioca. Tokom postupka je utvrđeno da su tužioci u postupku za raspravljanje naknadno pronađene imovine na ročištu od 07.02.2018. godine saglasno izjavili da naknadno pronađenu imovinu pok. GG čini jedna stambena zgrada u površini od 106 m2, koja nije uknjižena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev ocenivši da po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju lice koje je učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine ne može u parničnom postupku da ostvaruje svoje naslednopravne zahteve, koje je moglo ostvariti u ostavinskom postupku. Međutim, drugostepeni sud je zaključio da odredba člana 131. Zakona o vanparničnom postupku ne isključuje mogućnost da i lice koje je učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju, ostvari svoja prava u parničnom postupku isticanjem naslednopravnih zahteva, pa kako je rešenje o nasleđivanju deklaratorne prirode, to tužioci imaju pravni interes da u parničnom postupku traže da se utvrdi obim spornih naslednih udela na celokupnoj zaostavštini, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev usvojen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 13. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano da ako ostaviočev roditelj ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci (stav 1), ako ostaviočevi roditelji ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju njihovi potomci, onako kako je određeno u prethodnom stavu.

Odredbom člana 212. stav 1. istog zakona propisano je da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti.

U konkretnom slučaju, tužioci tužbom traže utvrđenje šta čini zaostavštinu iza pok. GG (što je nesporno među parničnim strankama), kao i utvrđenje koliko iznose nasledni udeli svih zakonskih naslednika na toj zaostavštini. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da su rešenjem Osnovnog suda u Loznici O 1182/2012 od 20.03.2013. godine na zaostavštini iza iza pok. GG oglašeni za naslednike i to: tuženi, brat ostavioca na 10/12 dela zaostavštine, a tužioci – brat i sestra ostavioca na po 1/12 dela zaostavštine, kao i da su rešenjem od 06.02.2015. godine na naknadno pronađenoj imovini oglašeni za naslednika i to: tuženi na 10/12 delova, a tužioci na po 1/12 delova naknadno pronađene imovine, da je rešenjem od 20.08.2015. godine stavljeno van snage rešenje od 06.02.2015. godine, određen prekid ostavinskog postupka i tužioci upućeni na parnicu protiv tuženog da u istoj dokažu da su rešenjem od 20.03.2013. godine pogrešno utvrđeni udeli naslednika. Tokom postupka utvrđeno je i da su tužioci u postupku raspravljanja naknadno pronađene imovine učinili nespornim da i neuknjižena stambena zgrada na parceli 644/1 u celosti čini zaostavštinu. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiocima pripada nasledni deo od po 1/6, kao potomcima zajedničkog oca, a tuženom nasledni deo od ukupno 4/6, kao potomku zajedničkog oca 1/6 i zajedničke majke sa pok. GG (3/6), budući da u postupku nije bilo sporno da su ovde parnične stranke jedini zakonski naslednici iza pok. GG kao naslednici drugog naslednog reda. Naime, u smislu odredbe člana 212. Zakona o nasleđivanju celokupna zaostavština umrloga prelazi na naslednike, po sili zakona, automatski, u trenutku smrti ostavioca, sa pravom da stupe u državinu zaostavštine, tj. da se ponaša kao vlasnik. uzmu zaostavštinu u državinu, tj. da se ponašaju kao suvlasnici (u visini naslednih delova koji im po zakonu pripada u smislu odredbe člana 13. Zakona o nasleđivanju). Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je rešenje o nasleđivanju, kojim je zaostavština raspravljena na osnovu zakona, deklaratorne prirode, a ne konstitutivne prirode, pa s obzirom na deklaratnornu prirodu rešenja o nasleđivanju, pri činjenici da tužioci osporavaju nasledne udele koji su utvrđeni pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 20.03.2013. godine, oni imaju pravni interes da u parničnom postupku traže da se utvrdi obim spornih naslednih udela na celokupnoj zaostavštini iza pok. GG.

Neosnovan je navod revizije da lice koje je učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine ne može u parničnom postupku ostvaruje svoje naslednopravne zahteve, koje je moglo ostvariti u ostavinskom postupku. Naime, pravnosnažnost rešenja o nasleđivanju ima za posledicu da se ne može ponovo raspravljati zaostavština, niti donositi novo rešenje o nasleđivanju. Odredbom člana 131. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da kada je raspravljanje zaostavštine završeno pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili rešenjem o legatu, a postoje uslovi za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti postupak za raspravljanje zaostavštine, već stranke svoja prava mogu ostvariti u parničnom postupku. Kako su tužioci, protiv rešenja od 06.02.2015. godine izjavili žalbu, nakon čega su podneli i predlog za ispravku ostavinskih rešenja (u pogledu ispravke utvrđenih udela), a po kom predlogu za ispravku sud nije postupio, već je rešenjem Osnovnog suda u Loznici O 1182/2012 od 20.08.2015. godine stavljeno van snage rešenje od 06.02.2015. godine, određen prekid ostavinskog postupka i tužioci upućeni na parnicu protiv tuženog da u istoj dokažu da su rešenjem od 20.03.2013. godine pogrešno utvrđeni udeli naslednika, to su postupili u skladu sa navedenim rešenjem i u ovom parničnom postupku tražili da se pravilno utvrde udeli naslednih učesnika u zaostavštini iza pok. GG, budući da Osnovni sud u Loznici nije postupio po predlogu za ispravku ostavinskih rešenja (od 20.03.2013. godine i 06.02.2015. godine) i ispravio navedena rešenja u pogledu (očigledno pogrešno) utvrđenih udela naslednika. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić