Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. istog Zakona, na koje tužilac neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 10.03.2020. do 14.03.2020. godine boravio na teritoriji AP KiM. Tužbeni zahtev tužioca u ovoj parnici zasniva se na činjenici da je usled upućivanja u izolaciju u kućnim uslovima 29.03.2020. godine, tokom vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije virusa „Corona 19“, bio onemogućen da 29.03.2020. godine zaključi ugovor o trgovinskom zastupanju sa pravnim licem „Tehno MD“ d.o.o. Beograd, na osnovu koga je trebalo da ostvari mesečnu naknadu u iznosu od 472.000,00 dinara u periodu od dve godine. Tužilac nije dostavio dokaze niti predložio izvođenje dokaza iz kojih bi sud imao mogućnost da utvrdi osnovanost njegovog potraživanja, a sud njegovom iskazu nije poklonio veru, kako zbog toga što nije potkrepljen validnim pisanim dokazima tako i zbog toga što je sam po sebi nelogičan, protivrečan i kao takav nedovoljno ubedljiv.

Kod ovakvog činjeničnog stanja, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na primenu pravila o teretu dokazivanja imajući u vidu da tužilac nije dostavio niti predložio izvođenje dokaza iz kojih proizlazi osnovanost njegovog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova je pravilna.

Odredbom člana 228. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u smislu sa ovim zakonom. Na osnovu odredbe člana 231. stav 1. istog zakona, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2). Sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, tužilac tvrdi da mu je nepravilnim radom tužene pričinjena materijalna i nematerijalna šteta koja je predmet ovog spora pa je, na osnovu gore navedenih odredbi Zakona, bio dužan da dokaže, kako činjenicu da je pretrpeo predmetnu štetu, tako i odgovornost tužene na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a tužilac to nije dokazao.

Navodi revizije tužioca kojima osporava ocenu dokaza su bez uticaja na odlučivanje jer je ocena dokaza u nadležnosti suda, na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu istraživanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. Sloboda ocene dokaza podrazumeva i slobodu izbora dokaznih sredstava. Ne radi se o uskraćivanju prava na raspravljanje kad sud odbije da izvede predloženi dokaz, u konkretnom slučaju medicinsko veštačenje koje je tužilac predložio. Takvu odluku sud donosi jer on rukovodi glavnom raspravom a u postupku se izvode oni dokazi i utvrđuju one činjenice koje su bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu. Suprotno postupanje suda bilo bi protivno načelu ekonomičnosti propisanom odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković