Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 2157/24 od 17.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2337/23 od 23.11.2023. godine, u stavu trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je, kao nedozvoljena žalba tužilje, izjavljena protiv stava prvog i drugog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2337/23 od 23.11.2023. godine. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stavova prvog i trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije tužilje o tome da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku su bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da ta bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona. Neosnovani su navodi revizije tužilje da je drugostepeni sud bio dužan da zakaže raspravu, imajući u vidu da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jednom ukinuta. Suprotno tim navodima revizije tužilje, drugostepeni sud je, potvrđujući prvostepenu presudu, prihvatio utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza koji su izvedeni pred prvostepenim sudom, pa nije bilo razloga za zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom, u smislu odredbe člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, za vreme trajanja bračne zajednice parničnih stranaka od 28.10.1995. godine do 30.11.2009. godine kada su se sporazumno razveli, tuženi je pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu zaključio i pod br. R3 349/2001 overio Ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pok. VV iz ..., tako što se, u svojstvu davaoca izdržavanja, obavezao da primaoca izdržavanja doživotno izdržava negovanjem, pažnjom i lečenjem u bolesti, te pomaganjem novčanim sredstvima mesečno u dvostrukom iznosu koji primalac dobija od razvedenog supruga za izdržavanje, obezbeđenjem u slučaju bolesti osobe koja će je negovati, jer ima prebivalište van Beograda i sahraniti na dostojan način u skladu sa mesnim običajima. VV je bila tetka majke tuženog, a preminula je u Beogradu ..2010. godine (nakon razvoda parničnih stranaka). Troškove sahrane, podušja i podizanja spomenika snosio je tuženi. Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti zaključenim 26.09.2011. godine, tuženi je u svojstvu prodavca, stan koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, prodao GG (kupcu), za kupoprodajnu cenu od 81.000 evra. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, tržišna vrednost predmetnog stana na dan veštačenja (01.03.2014. godine) iznosi 106.400,00 evra. Od zaključenja braka, parnične stranke su živele u zajednici sa roditeljima tuženog, u njihovoj porodičnoj kući u ..., tako što su oboje bili zaposleni, dok su u periodu od 2006. godine do 2009. godine živeli u Kanadi, gde je tuženi bio zaposlen kao taksista, muzičar i snimatelj za platu od oko 2.500 dolara mesečno, a tužilja kao čistačica u hotelu, kao i honorarno, za platu od oko 3.000 dolara mesečno, od čega su, za potrebe izdržavanja pok. VV mesečno slali u Srbiju oko 200 evra. Roditelji tuženog, DD i ĐĐ, podneli su tužbu za glavno mešanje u parnici P 14137/13, protiv parničnih stranaka, radi utvrđenja da su suvlasnici sa po 1/4 idealnih delova stana u ... ulici u Beogradu, koji je stečen po ugovoru o doživotnom izdržavanju sa pok. VV.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili i to: stvarno-pravni, u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, i odredbe člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'', br. 46/95 ... 6/15), imajući u vidu da je tuženi predmetni stan stekao nakon razvoda braka pošto je svojina na predmetnom stanu na njega prešla momentom smrti primaoca izdržavanja, ...2010. godine; obligaciono- pravni jer tužilja nije dokazala visinu svog zahteva, pošto njeno potraživanje ne može biti jednako polovini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti, već je ona bila dužna da dokaže visinu svog ulaganja u izdržavanje primaoca izdržavanja, a nije tako postupila.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Na osnovu odredbe člana 194.stav 1. Zakona o nasleđivanju, ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakvih drugih prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

U konkretnom slučaju, predmetni stan tuženi je stekao smrću primaoca izdržavanja , pok. VV, koja je preminula ...2010. godine, nakon što je brak parničnih stranaka pravnosnažno razveden po osnovu sporazuma 30.11.2009. godine. To znači da se ne radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, u vezi člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da ne postoji osnov za sticanje suvlasničkog udela tužilje na predmetnom stanu (stvarno- pravni zahtev). Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije dužan da tužilji isplati iznos od 49.700 evra, sa kamatom od 19.09.2013. godine, pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, imajući u vidu da je on predmetni stan prodao 2011. godine, za kupoprodajnu cenu od 81.000 evra i da tužilja nema suvlasnički udeo na tom stanu. Obligaciono-pravni zahtev, u smislu svog doprinosa na ime izdržavanja primaoca izdržavanja za vreme trajanja bračne zajednice parničnih stranaka, tužilja je bila dužna da dokaže, u smislu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, a ona tu činjenicu nije dokazala.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Imajući u vidu da tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković