U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Džejn Drešević, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Davidović, advokat iz ..., radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4937/18 od 18.10.2018. godine, u sednici održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4937/18 od 18.10.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 482/15 od 02.03.2018. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između VV, kao primaoca izdržavanja i tuženog, kao davaoca izdržavanja, zaključen pred Četvrtim opštinskim sudom i Beogradu R3-1990/93 od 29.10.1993. godine. Drugim stavom izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 231.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4937/18 od 18.10.2018. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju R3-1990/93 od 29.10.1993. godine, zaključen između primaoca izdržavanja pok. VV i tuženog BB, kao davaoca izdržavanja. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužilji plati parnične troškove u iznosu od 160.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasni RS“ br. 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, zbog čega nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom tuženog ukazuje. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik stranaka, sad pok. VV, u svojstvu primaoca izdržavanja sa tuženim je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju R 1990/93 od 29.10.1993. godine, kojim se tuženi obavezao da sada pok. VV doživotno izdržava, tako što će mu nabavljati i spremati hranu, obezbeđivati pristojne uslove za život, brinuti o njegovom lečenju, što će majci pok. GG podići nadgrobni spomenik i primaoca izdržavanja sahraniti. Ugovorena je i obaveza plaćanja komunalnih troškova za stan u kojem primalac izdržavanja živi, a za ostale obaveze je ugovoreno da će davalac izdržavanja koristiti sredstva primaoca izdržavanja, za one potrebe koje se ne budu mogle podmiriti primaočevim prihodom. Pok. VV se obavezao da kao naknadu za ove usluge tuženom momentom smrti prenese pravo svojine na troiposobnom stanu broj ... u ... u ..., stečenim otkupom iz vojnog stambenog fonda ugovorom od 10.05.1992. godine, za koji je cenu platio davalac izdržavanja, koji je snosio troškove sahrane svoje majke, a supruge primaoca izdržavanja, pok. GG. Zajednica života između primaoca i davaoca izdržavanja nije ugovorena, ali je faktički uspostavljena jer su tuženi, njegova supruga i kćerke živeli u zajedničkom domaćinstvu sa pok. VV, u stanu koji je bio predmet spornog ugovora. Tuženi je svoj stan za to vreme izdavao u zakup. Sada pok. VV je u avgustu mesecu 2008. godine napustio stan u kojem je živeo sa tuženim i njegovom porodicom, a dana 08.09.2008. godine je ostvario pravo na smeštaj u Gerontološkoj ustanovi na ... o svom trošku, bio je korisnik vojne penzije u iznosu od 42.000,00 dinara, što je bilo dovoljno za pokriće troškova smeštaja u toj ustanovi. Tuženog i njegovu porodicu nije obaveštavao o nameri da pređe u ustanovu za stara lica, a u dom se smestio u vreme kada su tuženi i njegova supruga bili na godišnjem odmoru. Njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo 21.09.2008. godine, kada je zbog smetnji u govoru primljen na VMA, otpušten je iz bolnice 26.09.2008. godine, a korišćenje smeštaja u domu otkazao je 01.10.2008.godine, kada ga je tužilja odvela kod sebe u ... .

Rešenjem Centra za socijalni rad u Banja Luci od 22.06.2010. godine, sada pok. VV, je kao lice kome je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Banja Luci Ov 05951709V od 25.11.2009. godine potpuno i trajno oduzeta poslovna sposobnost, stavljen pod neposredno starateljstvo Centra za socijalni rad. VV je preminuo 07.03.2011. godine u ..., sahranjen je u ..., a sahranila ga je tužilja. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 5868/11 od 31.05.2011. godine, prekinut je postupak za raspravljanje zaostavštine iza pok. VV do okončanja parnice za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a prema navedenom rešenju tužilja i tuženi su jedini zakonski naslednici iza pok. primaoca izdržavanja. Sada pok. VV je ostavio pismeno zaveštanje potpisano u ... pred svedocima, kojim je raspolagao istim stanom u korist tužilje, a tuženi je radi osporavanja punovažosti zaveštanja pokrenuo parnicu P 1854/12. Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju pokrenut je tužbom pok. VV 24.09.2008. godine, a kao razlozi za raskid su navedeni neizvršenje ugovora, poremećeni odnosi i događaj od 10.08.2008. godine, kada je tuženi fizički napao pok. VV, zbog čega je on napustio stan i privremeno boravio kod DD, dok ga Centar za socijalni rad nije smestio u Gerontološki centar na ... . Tužilja je kao zakonski naslednik pok.primaoca izdržavanja preuzela parnicu i podneskom od 15.06.2011. istakla zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Ugovorne strane se od avgusta meseca 2008. godine kada je sada pok. VV smešten u Gerontološku ustanovu, koristeći okolnost što je tuženi na godišnjem odmoru, nisu videle do kraja VV života. Sada pok. VV je 2008. godine bio star... godina, i kao čoveku te starosne dobi bile su mu potrebne usluge koje je ugovorio sa tuženim vezane za ishranu, zdravlje, kao i pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, a u poslednjoj godini života imao je potrebu da ga neko drugi hrani i nosio je higijenske pelene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da odnosi ugovornih strana nisu bili poremećeni, da pok. VV zbog poslovne nesposobnosti nije bio svestan značaja podnošenja zahteva za smeštaj u domu i da nije bilo neizvršenja ugovora, zbog čega je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da se u konkretnom slučaju ne radi o neispunjenju neznatnog dela obaveze davaoca izdržavanja, s obzirom da osporeni ugovor o doživotnom izdržavanju nije izvršavan dve godine i sedam meseci, a tuženi nije izvršio i obavezu sahranjivanja primaoca izdržavanja, zbog čega su ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neizvršenja u smislu člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju.

Odredbom člana 117. stav 1. Zakona o nasleđivanju (,,Službeni glasnik SRS“ broj 52/74, 25/82, 1/80) propisano je da ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe nije ugovor o nasleđivanju, nego ugovor o otuđenju uz naknadu svih nepokretnih stvari koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, ili određenog dela tih stvari, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju). Odredbom člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju propisano je da svaka strana može tražiti raskid ugovora ako druga strana ne izvršava svoje obaveze, a članom 121. istog zakona da ako su se posle zaključenja ugovora prilike toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane, njihove odnose iznova urediti ili ih raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima.

Kod utvrđenog da je sada pok. VV u avgustu mesecu 2008. godine napustio stan u kojem je živeo sa tuženim, a potom smešten u gerontološku ustanovu 08.09.2008. godine, da ga je tužilja po izlasku sa bolničkog lečenja dana 01.10.2008. godine odvela kod sebe u ..., gde je boravio do svoje smrti, u kom periodu se ugovorne strane nisu videle, to je i po oceni revizijskog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja, imajući u vidu protek vremena u kojem sporni ugovor nije izvršavan (dve godine i sedam meseci), kao i da tuženi nije izvršio obavezu sahranjivanja primaoca izdržavanja.

Imajući u vidu vremenski period u kojem tuženi nije imao kontakt sa pok. VV, pa samim tim i nije izvršavao svoje obaveze izdržavanja prema njemu kao primaocu izdržavanja predviđene osporenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, to se u konkretnom slučaju ne radi o neispunjenju neznatnog dela obaveze od strane tuženog, kao davaoca izdržavanja, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Naime, smisao ugovora o doživotnom izdržavanju je obezbeđenje izdržavanja i zbog te njegove specifičnosti on se ne može održati na snazi kada se iz bilo kojih razloga u dužem vremenskom periodu faktički ne izvršava. Shodno navedenom, ponašanje tuženog, kao davaoca izdržavanja, prema sada pok. VV, kao primaocu izdržavanja, u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja predstavlja neizvršenje ugovora u bitnom delu od strane davaoca izdržavanja, i kao takvo jeste osnovan razlog za raskid osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Zbog navedenog je, a suprotno navodima revizije, pravilnom primenom materijalnog prava drugostepeni sud sporni ugovor o doživotnom izdržavanju raskinuo zbog neizvršavanja obaveza davaoca izdržavanja.

Revizijskim navodima kojima se ukazuje da tuženi nije svojevoljno prestao sa ispunjenjem obaveze izdržavanja sada pok. VV, kao i da ga je tužilja onemogućavala da ostvari kontakt sa pok. VV, zapravo se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da je tužilja tražila troškove povodom izjavljenog odgovora na reviziju, međutim, kako iste nije opredelila u smislu člana 163. stav 2. ZPP, to je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić