.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4207/2018
16.07.2018. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Tatjana Savić Spasić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, VMA, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6297/17 od 06.11.2017. godine, u sednici održanoj 16.07.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6297/17 od 06.11.2017. godine u delu koji se odnosi na tužilju AA iz ... .
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6297/17 od 06.11.2017. godine u preostalom delu kao o izuzetno dozvoljenoj i u tom delu se revizija tužene odbacuje kao nedozvoljena.
ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 607/11 od 31.05.2017. godine, u prvom stavu izreke, ispravljenom rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 607/11 od 03.01.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji AA, na ime naknade štete, isplati: za fizičke bolove 400.000,00 dinara, za strah 350.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti 400.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 1.700.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U drugom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, pored iznosa dosuđenih u prvom stavu izreke, isplati još: 400.000,00 dinara za fizičke bolove, 250.000,00 dinara za strah, 300.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 1.000.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U trećem stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca BB, VV i GG, pa je obavezana tužena da im, na ime naknade štete za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta supruge i majke, isplati po 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, dok je za tražene iznose od po još 100.000,00 dinara za svakog od tužioca, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. U četvrtom stavu izreke, utvrđeno je da je tužba povučena prema tuženom DD. U petom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 773.150,00 dinara, od čega tužilji AA u iznosu od 219.912,50 dinara, a ostalim tužiocima u iznosima od po 184.412,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U šestom stavu izreke, tužilja AA je oslobođena plaćanja troškova sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6297/17 od 06.11.2017. godine, ispravljenom rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 6297/17 od 02.04.2018. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u prvom stavu izreke i usvajajućem delu trećeg stava izreke. U drugom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke, tako što je tužena obavezana da, pored dosuđenih iznosa iz prvog stava izreke, isplati tužilji AA na ime naknade nematerijalne štete za fizičke bolove još 400.000,00 dinara, za strah još 250.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti još 300.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti još 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 31.05.2017. godine pa do isplate. U trećem stavu izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u petom stavu izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da naknadi tužiocima troškove prvostepenog postupka u iznosu od 2.436.850,00 dinara. U četvrtom stavu izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocima troškove drugostepenog postupka u iznosu od 60.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava i predložila je da se revizija smatra redovnom u smislu člana 394. Zakona o parničnom postupku ili izuzetno dozvoljenom po članu 395. istog zakona (pogrešno označenom kao član 404.).
Tužioci su dali odgovor na reviziju.
Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3 42/18 od 21.06.2018. godine, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene, sa obrazloženjem da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.
Ispitujući pobijanu presudu u delu koji se odnosi na tužilju AA (pošto tužioci nisu jedinstveni suparničari) a na osnovu člana 13. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 55/14) i člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i nije osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nakon povrede u kući dana 04.07.2010. godine, tužilja AA je pregledana od strane dežurnog neurologa u Vojno medicinskoj akademiji, koji je postavio dijagnozu akutnog lumbalnog sindroma i uputio je na rendgensko snimanje kičme. Snimanje je pokazalo da postoji kompresivna fraktura, pa je tužilja upućena dežurnom neurohirurgu dr. DD. Dežurni neurohirurg je prvotužilju uputio na MR snimanje koje je obavljeno ... . godine, a snimak je ukazao na svežu kompresivnu frakturu L1 prvog slabinskog pršljena kao posledicu osteoporoze. Nakon pregleda snimka, lekar je prvotužilji u prisustvu ćerke objasnio da je potrebna operacija i u kratkim crtama opisao kako se izvodi, ali joj nije ukazao na moguće posledice i komplikacije operacije, odnosno koje rizike, redovne i vanredne, ova operacija nosi, a naročito da postoji mogućnost, izuzetno retko, da dođe i do neurološkog oštećenja i trajnog invaliditeta, praćenog hroničnim jakim bolovima. Prvotužilji i njenoj ćerci nije predočeno ni da postoji metoda u lečenju pretrpljene povrede koja nije operativna. Prvotužilja je ... . godine primljena na neurohirurgiju na VMA gde joj je ... . godine u opštoj anesteziji od strane istog lekara urađena operativna intervencija kyphoplasstica L 1. U završnoj fazi operacije, prilikom ubrizgavanja koštanog cementa kroz posebni instrumentarijum, primećeno je da cement ističe u kičmeni kanal, pa je intervencija prekinuta. Do izlivanja je došlo zbog povrede srednjeg zida korena luka kičmenog pršljena prilikom uvođenja odgovarajućeg instumentarijuma. Ovo se može desiti i kod nekog ko nema osteoporozu, odnosno zavisi od spretnosti i umešnosti onoga ko vrši intervenciju, ali i od anatomije pacijenta, jer se uvođenje instrumentarijuma radi pod rendgenom. Anatomija korena se ne vidi precizno na rendgenu na kojem se radi intervencija, jer je rengenska slika dvodimenzionalna. Izlivanje cementa je moguća poznata komplikacija kod ove vrste interevencije. Pošto se nije moglo odmah znati kakva će biti posledica izlivanja, jer se radi o klasičnom rengenu, nije se moglo precizno videti u kojoj količini se cement izlio, a kada je kod prvotužilje posle operacije konstatovano da postoji slabost donjih ekstremiteta, napravljen je kontrolni snimak CT, uočena količina izlivanja i onda indikovana operacija uklanjanjem cementa iz kičmenog kanala, a koju je istog dana hitno izveo dr. DD. Međutim, bez značaja je vreme kada je izvedena druga operacija, jer se cement stvrdnuo posle dvadeset minuta od izlivanja. Posle druge operacije, tužilja je smeštena na odeljenje i nije mogla da ustaje. Kod tužilje je došlo i do infekcije operativne rane, zbog čega je ... . godine urađena revizija i potom je lečena antibioticima. Tokom hospitalizacije rađena joj je intenzivna fizikalna terapija. Sa Vojno medicinske akademije je otpuštena ... . godine sa otpusnim dijagnozama: kompresivni prelom tela prvog slabinskog pršljena, stanje posle infarkta mozga sa zaostalom slabošću leve polovine tela, OP – VBS kyphoplasstica L 1, interhemilaminektomia L1 et extirpatio orporis allieni (cement) Revizio vulneris pp infectio vulneris. U otpusnoj listi ne postoji dijagnoza paraplegija (oduzetost donjih eksterimiteta). Radi nastavka rehabilitacije, tužilja je primljena na Kliniku za rehabilitaciju Dr. M. Zotović u Beogradu, gde je lečena od ... . godine do ... . godine. Na prijemu je konstatovano da je nepokretna i da joj je za obavljanje transfera i aktivnosti svakodnevnog života potrebna pomoć jedne osobe. U otpusnoj listi sa ove klinike, tužilji je kao dijagnoza konstatovana mlitava oduzetost donjih ekstremiteta uz postojanje neuropatskog bola. Kod tužilje od tada ne postoji nikakvo poboljšanje i sve vreme je prisutan bol, koji je, bez obzira na uzimanje preporučenih jakih lekova, često veoma intenzivan. Prema savremenim standardima u svetskoj medicini, kifoplastika je metoda u lečenju kompresivne fakture tela kičmenog pršljena, a kod osteoporoze postoje dve osnovne metode u lečenju preloma tela kičmenog pršljena: 1. konzervativna, koja podrazumeva da pacijent neko vreme miruje, potom nosi mider – korset uz uzimanje lekova, pri čemu deformacija nastala prelomom pršljena ostaje; 2. operativna metoda lečenja preloma tela pršljena koja podrazumeva vertebro ili kifoplastiku pri čemu je tužilji predložena kifoplastika kao savremenija metoda koja pruža veće mogućnosti u remodeliranju polomljenog pršljena, a komlikacije koje je prate u odnosu na vertebroplastiku su znatno ređe (ovo se naročito odnosi na curenje cementa van tela pršljena, posebno u kičmeni kanal). Tužilji je operator predložio operativnu metodu kao jedinu, a u okviru nje kifoplastiku kao moguću intervenciju u izlečenju konstatovanog preloma. Pre prve operacije 06.07.2010. godine, tužilja je između ostalog potpisala i pristanak za davanje anestezije i za vođenje operacije, a taj pristanak je napisan na ustaljenom i unapred pripremljenom formularu na kome su u delu označenom kao kratak opis, cilj i korist od operacije, rukom operatora dodate reči: perkutalna kifoplastika L1, balonom i stentom i cementom, u cilju rešavanja bolnog sindroma i patološkog preloma pršljena, predočene moguće komplikacije, mada se nigde ne navodi koje su to moguće operativne i postoperativne komplikacije koje prate ovu intervenciju. Pre potpisivanja saglasnosti za operaciju, tužilji, od strane hirurga ili nekog drugog zdravstvenog radnika, nije ni usmeno predočeno koje su moguće komplikacije ove operacije i koje rizike ista sa sobom nosi, a tužilja je saglasnost potpisala bez čitanja, iako je medicinsku sestru koja je donela na potpis formulare za davanje saglasnosti upoznala sa činjenicom da ne može da pročita tekst jer nema naočare, a nakon toga joj je sestra pokazala mesto gde treba da stavi svoj potpis. Veštačenjem je utvrđeno da je operacija urađena u skladu sa pravilima medicinske struke i nauke, da je operator u toku operacije raspolagao sa neophodnom opremom i iskustvom za operaciju ovog tipa, ali da se u toku operacije dogodila jedna od najčešćih komplikacija kod ove operativne metode – curenje koštanog cementa u kičmeni kanal što je odmah primećeno. Ova komplikacija se ne može smatrati propustom lekara opetatora. Upravo najčešća komplikacija kod kifoplastike je izlivanja cementa i lekar je u obavezi da pacijentu predoči sve komplikacije koje mogu nastati prilikom ove intervencije. Nastali invaliditet je u direktnoj vezi sa curenjem koštanog cementa u kičmeni kanal tokom operacije, a nastanak paraplegije je posledica komplikacije curenja cementa u kičmeni kanal kroz povređeni koren luka kičmenog pršljena. Prvih sedam dana od intervencije, tužilja je trpela jake bolove, narednih 60 dana bolove srednje jačine, a zatim lagane bolove koji su poslednjih godinu dana prerasle u neuropatski bol (hronični i stalno prisutan bol koji se teško umanjuje lekovima i ozbiljno remeti životni standard pacijenta). Kod tužilje je nastala naruženost velikog stupnja. Umanjenje životne aktivnosti sa neurološkog stanovišta je 75%, pošto je kod tužilje prisutan naročito težak invaliditet zbog kojeg je vezana za invalidska kolica kojima samostalno upravlja, ali je u aktivnostima svakodnevnog života i transfera zbog hroničnih i jakih bolova delimično zavisna od pomoći druge osobe. Kao posledicu preduzete intervencije tužilja je trpela strah visokog intenziteta u trajanju tri dana, strah srednjeg intenziteta koji je trajao oko dva meseca i strah niskog intenziteta 12 meseci. Na strah se nadovezao depresivni poremećaj koji prati nastali ivaliditet i koji smanjuje opštu životnu aktivnost tužilje za 20%, a ogleda se u tome što tužilja ne oseća zadovoljstvo u hranjenju, poremećeno joj je spavanje, nesposobna je da se samostalno kreće i nije sposobna za samozbrinjavanje i oseća se manje vrednom. Tužilja je oslabljene pažnje, zbog čega joj za svaku aktivnost, fizičku ili intelektualnu, potreban dodatni napor. Ukupno umanjenje životne aktivnosti tužilje zbog neuroloških i psihijatrijskih posledica iznosi 85%. U vreme kada je izvedena intervencija tužilja je imala 61 godinu, bila je pokretna. Sa suprugom tužiocem BB je u braku od ... . godine, imaju dvoje odrasle dece – tužioce VV rođenog ... . godine i GG rođenu ... . godine i sada je potpuno zavisna od njihove pomoći, jer moraju da stalno brinu o njoj.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je odluka drugostepenog suda da se tužena obaveže da prvotužilji naknadi štetu za fizičke bolove u iznosu od 800.000,00 dinara, strah u iznosu od 600.000,00 dinara, duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 700.000,00 dinara i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 2.700.000,00 dinara, a na osnovu odredaba člana 28. i člana 197. stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ br. 107/2005), te odredaba člana 154. stav 1, 158, 18. stav 2, 170,171. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.
Naime, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužena odgovorna za nastalu štetu prvotužilji. Lekar ima dužnost da obavesti pacijente o svim posledicama i okolnostima vezanim za njegovu bolest, a propuštanjem obaveštavanja o posledicama intervencije lekar čini lekarsku grešku koja za sobom povlači građansko-pravnu odgovornost. Tužilja AA nije obaveštena o mogućim rizicima i nije se odrekla prava na obaveštenje. Stoga ima pravo na naknadu štete, jer je propuštanje obaveštenja uzrok odluke pacijenta da pristane na hiruršku intervenciju. Pristanak, a samim tim i obaveštenje nisu potrebni samo u slučajevima nužde, hitne medicinske intervencije, kada je nemoguće sporazumevanje zbog bolesti, nesvesnog stanja, uzrasta ili nedostatka poslovne sposobnosti, a ti uslovi u konkretnom slučaju nisu ispunjeni. Stoga je tužena odgovorna za štetne posledice operativnog zahteva, jer lekar pacijentu tužilji AA nije predočio moguće posledice operativnog zahvata na koji je pristala, bez obzira na postojanje uopštene pismene saglasnosti, budući da prihvatanje uobičajenih rizika operativnog zahvata ne znači i prihvatanje posledica rizika koji pacijentu nisu predočeni. Tužena je odgovorna za nastalu štetu zbog propusta ordinirajućih lekara i drugih zaposlenih u pogledu obaveštavanja, jer su teške posledice rizika nastupile. Krivica tužene ne postoji po pitanju nestručno izvedenog operativnog zahteva odnosno nestručnog lečenja, već zato što lekar nije postupio sa pažnjom dobrog stručnjaka uz uvažavanja pravila struke, u šta spada i obaveštavanje bolesnika i pristanak na intervenciju. Kako je u konkretnom slučaju utvrđen težak invaliditet kod tužilje kao posledica preduzete medicinske intervencije do koje je došlo usled lekarske greške neobaveštavanjem i nepribavljanjem pristanka pacijenta na operaciju odnosno zbog nepoštovanja pacijentovog prava na informisani pristanak propisan članom 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, tužilja je pretrpela nematerijalnu štetu po traženim vidovima.
Pravilna je odluka i o visini štete. Pritom je i drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilna, zbog čega su suprotni navodi revizije neosnovani.
Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije protiv pobijane presude u odnosu na ostale tužioce, na osnovu članu 395. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da razlozi za odlučivanje o reviziji nisu osnovani.
Prema odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom, kad je po oceni Apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 395. ZPP nisu ispunjeni. Imajući u vidu, razloge pobijane odluke, osnov ovog spora i njegovu pravnu prirodu (naknada štete), ne radi se o spornom pravnom pitanju od opšteg pravnog interesa, niti o potrebi ujednačavalja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u odnosu na drugostepenu odluku prema ostalim tužiocima, u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Tužba u ovoj pravnoj stvari radi naknade štete podneta je 12.01.2011. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svakog od ostalih tužilaca iznosi 400.000,00 dinara. Pobijana drugostepena presuda doneta je 06.11.2017. godine. S obzirom da je postupak započet pre 01.02.2012. godine, kao dana stupanja na snagu važećeg ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) u konkretnom slučaju se primenjuju odredbe ranijeg ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09). Jedini izuzetak od primene ovog pravila sadržan je u članu 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 55/14), koji se odnosi na novčanu graničnu vrednost za ocenu dozvoljenosti revizije. Po članu 23. stav 3. ZPP, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe, ako nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (31.05.2014. godine).
Budući da vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužene u odnosu na drugostepenu odluku prema ostalim tužiocima nije dozvoljena.
Na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.
Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
