Presudom Apelacionog suda Beogradu Gž 3390/20 od 24.06.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke alineja 2, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade štete u vidu usluge servisiranja vozila isplati iznos od 21.467,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.08.2017. godine, kao dana nastanka štete do isplate, dok se u preostalom delu stav prvi izreke potvrđuje, a žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u vidu novčane vrednosti „vinjete“, isplati iznos od 8.383,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.12.2019. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, kao i da mu na ime usluge dijagnostikovanja stanja vozila, radi njegovog servisiranja, isplati iznos od 2.074,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2017. godine do isplate, dok je u preostalom delu stav drugi izreke prvostepene presude potvrđen, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, na odbijajući deo, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično neosnovana, a delimično nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u krivičnom postupku zbog zloupotrebe službenog položaja vođenom protiv tužiočeve supruge BB, rešenjem Višeg suda u Beogradu od 19.02.2014. godine, a na osnovu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 32/2013), od tužioca je privremeno oduzeto putničko vozilo marke „Renault ...“. Po odustanku Višeg javnog tužilaštva od krivičnog gonjenja tužiočeve supruge, navedeno vozilo je na osnovu rešenja Višeg suda u Beogradu od 29.06.2017. godine, vraćeno tužiocu. Prilikom oduzimanja vozila sačinjena je potvrda 11.02.2014. godine, u kojoj je konstatovano, između ostalog, da na vozilu nema vidljivih oštećenja, a u zapisniku o primopredaji vozila (prilikom vraćanja) izdatom od strane tužene od 02.08.2017. godine, konstatovana su brojna oštećenja na vozilu. Tužilac u ovom sporu potražuje naknadu materijalne štete po više osnova, a visina potraživanja za svaki od njih utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i dosudili naknadu štete u visini prema nalazu veštaka, za umanjenje vrednosti vozila, troškove saniranja oštećenja limarije, izdavanje nove saobraćajne dozvole i registarskih tablica, novčanu vrednost vinjete i usluge dijagnostike. U delu tužbenog zahteva za troškove servisiranja vozila drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da ne postoji odgovornost tužene za naknadu navedene materijalne štete, dok je u ostalom odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu.

Po shvatanju ovog suda, razlozi drugostepenog suda u pobijanom preinačenom delu odluke kojim je odbijen tužbeni zahtev, zasnovani su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 18. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, strana u obligacionom odnosu dužna je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina), a po članu 172. stav 1. istog zakona, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Da bi tužilac imao pravo na naknadu štete potrebno je da je šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada što znači da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica po pravilima o odgovornosti za drugog, u obavezi je da dokaže pored opštih uslova za građansko-pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je šteta pričinjena nezakonitim odnosno nepravilnim radom organa pravnog lica u vršenju njegovih funkcija. U konkretnom slučaju, pravilan je zaključak drugostepenog suda da trošak tzv. malog servisa predstavlja realni godišnji izdatak nezavisan od načina korišćenja vozila – domaćinskog ili nedomaćinskog, a koji bi svaki brižljivi vlasnik vozila bio obavezan da izmiri, te da zbog toga tužiocu ne pripada naknada štete na ime usluge servisiranja. Naime, za navedenu vrstu štete nema uzročno-posledične veze sa postupanjem organa tužene, pa tako nema ni mesta primeni odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 49. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. U tom smislu neosnovani su i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužena, suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju odgovara samo za štetu na vozilu koja je posledica nepažljivog i neadekvatnog čuvanja vozila, i to po stopi koja je veća od redovne amortizacije, jer bi redovna amortizacija (u koju spada i tzv. mali servis) svakako nastala i u redovnim okolnostima, da je vozilo bilo u državini tužioca, a prema svim utvrđenim činjenicama i okolnostima konkretnog slučaja.

Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, a što nije dozvoljen revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u preostalom (potvrđujućem) delu, primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade materijalne štete podneta je 02.02.2018. godine, vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.157.703,21 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe ne predstavlja dinarsku protivvrednost veću od 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer po ovom pravnom leku tužilac nije ni uspeo.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić