Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić, Božidara Vujičića, Zorane Delibašić i Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Delić, advokat iz ..., protiv tužene BB banke ad ..., čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 312/19 od 21.05.2019. godine, na sednici održanoj 14.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 312/19 od 21.05.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 312/19 od 21.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 556/18 od 27.11.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđena ništavost ugovorne odredbe člana 8. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita broj .., zaključenog 06.09.2012. godine, između tužioca i tužene, kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati tuženoj jednokratnu naknadu u visini 0,5% od iznosa odobrenog kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 14.712,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.09.2012. godine pa do isplate. Utvrđena je ništavost ugovorne odredbe člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje zaključenog 15.06.2015. godine, između tužioca i tužene, kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati tuženoj jednokratnu naknadu u visini 1,00% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. tog ugovora. Obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 2.550,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2015. godine pa do isplate. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 52.676,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 312/19 od 21.05.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o utvrđenju ništavosti odredbi ugovora o kreditu koje regulišu naknadu troškova obrade kreditnog zahteva i isplati, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke sudova, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje i isplata, tužba je podneta 19.03.2018. godine. Vrednost predmeta spora označena u uvodu prvostepene presude je 17.262,38 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, u kome vrednost predmeta spora, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to znači da se radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena, te je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić