Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to u odnosu na odbijajući deo stava drugog izreke tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi protiv rešenja o troškovima postupka iz stava drugog izreke presude zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz 374. stav 1. ZPP u vezi sa članovima 3. stav 1., 7. 8. i 12. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se revizijom tužioca neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2013. godine svojoj kćerki i tuženom, tadašnjem zetu dao 7.000 evra, radi opremanja i nabavke robe za lokal u ... u TC „...“, a 2016. godine 8.000 evra radi otvaranja lokala u ..., u TC „...“. Tuženi i kćerka tužioca su u 2016. i 2017. godini, uz saglasnost tužioca, na ime zakupnine stana u ..., koji je vlasništvo tužioca, naplatili 3.440 evra. Tužilac je 2015. godine svojoj kćerki i tuženom pozajmio 9.000 evra za kupovinu putničkog vozila, koje je registrovano na tuženog, koje je po prestanku bračne zajednice kćerke tužioca i tuženog, u novembru 2017. godine, tuženi nastavio da koristi. Kćerka tužioca i tuženi su za vreme trajanja bračne zajednice tužiocu vratili deo novca datog na ime zajma za kupovinu putničkog vozila u iznosu od 5.000 evra, a tuženi je priznao dug za preostali iznos od 4.000 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati 22.440,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom, jer je zaključio da iznos od ukupno 18.440 evra (7.000 evra, 9.000 evra, 8.000 evra i 3.440 evra, koje je dao svojoj ćerki i tuženom u 2013., 2016. i 2017. godini, za vreme trajanja njihove bračne zajednice), predstavlja poklon koji je tužilac učinio svojoj kćerki i članovima njene porodice po osnovu ugovora koji su ništavi, a da iznos od 9.000 evra predstavlja zajam, od kog iznosa su kćerka tužioca i tuženi vratili 5.000 evra. Prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu vrati ukupan iznos od 18.440 evra dat na ime poklona, s obzirom da je kao predhodno pitanje raspravio pitanje ništavosti ugovora o poklonu i zaključio da su ugovori o poklonu ništavi pravni poslovi, primenom paragrafa Srpskog građanskog zakonika i člana 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, jer je otpao osnov ugovora o poklonu - motiv ugovora se nije ostvario, budući da je došlo do razvoda braka kćerke tužioca i tuženog, i da je tuženi, kao solidarni dužnik, u obavezi da tužiocu taj iznos novca vrati.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od 18.440 evra, sa obrazloženjem da se ne radi o novčanom iznosu datom na ime zajma, već o novčanom iznosu datom na ime poklona, ali nije prihvatio, kao pravilan zaključak prvostepenog suda da je ugovor o poklonu ništav pravni posao. Ovo, s obzirom da je smatrao da je prvostepeni sud, suprotno članu 3. stav 1, članu 7. i članu 8. ZPP, postupio van granica zahteva tužioca kada je zaključio da je otpao osnov ugovora o poklonu razvodom braka kćerke tužioca i tuženog, jer te tvrdnje tužilac nije istako ni u tužbi ni tokom postupka, pa kako tužilac nije ukazao da su ispunjeni uslovi za opoziv ugovora o poklonu u smislu paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika, niti je ukazao na ništavost istog, to je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od 18.440 evra, datog na ime poklona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac iznos od 18.440 evra (7.000 evra, 9.000 evra, 8.000 evra i 3.440 evra, koje je dao svojoj kćerci i tuženom u 2013., 2016. i 2017. godini, za vreme trajanja njihove bračne zajednice) nije dao svojoj kćerci i tuženom na ime zajma, jer tužilac nije dokazao da je između njega, sa jedne strane i njegove ćerke i tuženog, sa druge strane zaključen ugovor o zajmu. Naime, ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, kako je propisano članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako tužilac nije dokazao da je svojoj kćerci i tuženom po osnovu ugovora o zajmu predao iznos od 18.440 evra, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da se ne radi o ugovoru o zajmu, već o ugovorima o poklonu.

Ugovor o poklonu nije regulisan normama pozitivnog prava, zbog čega se na taj pravni posao, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ broj 84/46), kao pravna pravila primenjuju odredbe paragrafa 561. – 568. Srpskog građanskog zakonika. Kod tog ugovora poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prima ili prihvata. Između poklonodavca i poklonoprimca postoji saglasnost o predmetu poklona i volja da se on učini, odnosno primi. Motiv (pobuda) da se poklon učini ulazi u osnov tog ugovora. Nepostojeća ili nedozvoljena pobuda kod besteretnog ugovora uzrokuje njegovu nepunovažnost, jer bez obzira što je članom 53. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, kod ugovora bez naknade, kao što je ugovor o poklonu, pobuda utiče, ako se na nju poziva stranka koja za svoje davanje ne prima nikakvo suprotno davanje (poklonodavac), s obzirom da je ona opredelila poklonodavca da poklon učini. Zbog toga pobuda ulazi u osnov ugovora i kada se ne ostvari otpada i sam osnov ugovora, zbog čega je ugovor u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima ništav.

Tužilac je tužbom tražio da mu tuženi vrati i iznos od 18.440 evra, tvrdeći da se radi o više ugovora o zajmu. S obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac predao tuženom i svojoj kćerci iznos od 18.400 evra po osnovu više ugovora o poklonu, a da tužilac nije iskoristio procesna ovlašćenja da sudu pruži dokaze iz kojih bi proizlazio razlog koji bi te pravne poslove činio ništavim, to je pravilno zaključio drugostepeni sud da ugovori o poklonu nisu ništavi. Naime, stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa zakonom, shodno članu 228. ZPP. Članom 231. stav 2. istog zakona propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Kako tužilac nije pružio dokaze šta je bio razlog (pobuda) da učini poklone svojoj kćerci i tuženom i da je ta pobuda kasnije otpala, to ugovori o poklonu nisu ništavi u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga je pravilno odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa od 18.440 evra.

Kod navedenog, neosnovano se revizijskim navodima osporava pravilnost primene materijalnog prava. Navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu cenjeni, s obzirom da se revizija ne može da izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, a primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP ocenio da revizija tuženog izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka iz stava drugog izreke drugostepene odluke nije izuzetno dozvoljena.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pobijanim rešenjem preinačeno je rešenje o troškovima postupka uz primenu odredaba zakona koji regulišu pravo stranke na naknadu troškova postupka i njihovu visinu. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nije dozvoljena ni kao redovna revizija.

Članom 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom 2. istog člana Zakona, propisano je da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, a prema stavu 6. iste odredbe u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe zakona o reviziji protiv presude.

Članom 28. ZPP propisano je da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1.). Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2.).

U ovom slučaju, revizijom tuženog pobija se samo pravnosnažno drugostepeno rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u drugostepenoj presudi. Troškovi postupka predstavljaju akcesorno potraživanje, pa se prema članu 28. ZPP ne uzimaju u obzir prilikom ocene prava na izjavljivanje revizije u situaciji kada ne čine glavni zahtev.

Na osnovu člana 420. u vezi člana 413. ZPP, u odnosu na reviziju tuženog odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić