Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Uroševcu P 461/93 od 04.06.1998. godine, licu BB iz ..., otkazan je ugovor od 19.09.1984. godine o korišćenju trosobnog stana u ... zbog nekorišćenja i imenovani je obavezan da se iseli sa svim licima i stvarima. Rešenjem tužene od 11.06.1998. godine, ovaj stan je dodeljen u zakup na neodređeno vreme tužiocu, potom je tužilac 12.10.1998. godine zaključio ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, a zatim i ugovor o otkupu stana 03.02.1999. godine za otkupnu cenu od 57.149,23 dinara, koju je tužilac platio tuženoj 10.02.1999. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Uroševcu od 29.08.2001. godine, predlagaču BB iz ... utvrđeno je pravo na kupovinu predmetnog stana i obavezan protivnik predlagača – ovde tužena Republika Srbija da u roku od 15 dana zaključi ugovor o kupovini stana sa predlagačem, u suprotnom ovo rešenje će zameniti ugovor o kupovini stana. Odlukom UNMIK HPD Međunarodne organizacije za stambeno-imovinske zahteve i imovinska prava od 07.12.2006. godine BB utvrđeno je pravo posedovanja predmetnog stana na osnovu diskriminacije. Odlukom Komisije UNMIK za stambene i imovinske zahteve od 19.06.2008. godine usvojen je zahtev tužioca AA za preispitivanje odluke od 07.12.2006. godine i odlučeno tako što je odbijen njegov zahtev za posed stana, sa obrazloženjem da je BB otkupio predmetni stan 22.01.1994. godine i da je dodela predmetne imovine tužiocu nezakonita. Tužena je 21.09.2011. godine, povodom zahteva tužioca za obaveštenje o pravnom statusu stana u ..., navela da je tužilac vlasnik stana na osnovu ugovora o otkupu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili glavni tužbeni zahtev, a usvojili eventualni tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocu vrati 57.149,23 dinara na ime otkupne cene stana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac i tužena su zaključili ugovor o otkupu stana, koji je po svojoj pravnoj prirodi ugovor o kupoprodaji. U vreme zaključenja ovog ugovora 03.02.1999. godine tužena je bila savesna ugovorna strana, jer je pravnosnažnom presudom bilo utvrđeno da je prethodnom zakupcu otkazan ugovor o korišćenju i naloženo mu da se iz stana iseli. Međutim, prethodni zakupac je pred institucijama na Kosovu i Metohiji ishodovao odluke na osnovu kojih je utvrđeno da je stekao pravo svojine na spornom stanu 22.01.1994. godine po osnovu otkupa. U toj situaciji tužiocu je prodata stvar – stan sa pravnim nedostacima jer je treće lice već imalo određena prava na tom stanu koje isključuje tužiočevo pravo svojine. Prema članu 508. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Istim zakonom, u članu 515. stav 1. propisano je da se pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg. Propisani rok je prekluzivan i njegovim propuštanjem prestaje pravo kupca da po osnovu odgovornosti prodavca za pravne nedostatke traži naknadu štete, pa i pravo na vraćanje tržišne cene kupljene stvari. Tužilac je za pravne nedostatke stana u ... koji je otkupio saznao 19.06.2008. godine, kada je odlukom Komisije UNMIK za stambene i imovinske zahteve usvojen tužiočev zahtev za preispitivanje odluke kojom je utvrđeno pravo svojine trećeg lica i istovremeno odbijen zahtev tužioca za posed stana, sa obrazloženjem da je treće lice predmetni stan otkupilo 22.01.1994. godine. Tužilac, kao kupac je bio dužan obavestiti tuženu da treće lice polaže pravo na stvar, te da pozove tuženu da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg, u skladu sa članom 509. ZOO. Tužilac se obratio tuženoj u vezi pravnog statusa stana u ... i 21.09.2011. godine obavešten je od strane tužene da je tužilac vlasnik stana, a tužbu za utvrđenje i naknadu štete zbog evikcije podneo je 15.01.2013. godine. Međutim, kako je pravo kupca iz člana 510. ZOO, ovde tužioca, na traženje zaštite od pravnih nedostataka (evikcije) vremenski ograničeno istekom jedne godine od saznanja za postojanje prava trećeg lica na kupljenoj stvari u smislu člana 515. stav 1. ZOO, zbog toga je tužilac protekom ovog roka izgubio pravo na sudsku zaštitu, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Prilikom odlučivanja o eventualnom tužbenom zahtevu za vraćanje otkupne cene, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili zahtev za kamatu do dana podnošenja tužbe 15.01.2013. godine, jer je tužena prilikom zaključenja ugovora o otkupu stana bila savesna ugovorna strana, u smislu člana 12. i 214. ZOO, tako da je u obavezi da tužiocu vrati uplaćeni novac na ime stečenog bez osnova, sa kamatom od podnošenja tužbe.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić