Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4253/2020
28.01.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovana Rešnjak, advokat iz ..., protiv tužene BB, čiji je punomoćnik Slobodan Golubović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 394/20 od 29.01.2020. godine, na sednici veća održanoj 28.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 394/20 od 29.01.2020. godine u stavu prvom izreke.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 965/16 od 21.03.2019. godine, u stavu prvom izreke, održano je na snazi rešenje o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu Iv br. 229/16 od 25.02.2016. godine u delu u kome je obavezana tužena da plati tužiocu iznos od 8.041.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2016. godine i troškove izvršnog postupka u iznosu od 120.000,00 dinara. Stavom drugim i trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev i ukinuto je navedeno rešenje o izvršenju u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu plati iznos od 1.944.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.01.2016. godine do isplate i u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 8.041.500,00 dinara od 28.01.2016. godine do 12.04.2016. godine. Stavom četvrtim izreke tužiocu su dosuđeni troškovi parničnog postpka u iznosu od 381.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 394/20 od 29.01.2020. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 965/16 od 21.103.2019. godine u stavu prvom i četvrtom izreke. U stavu drugom izreke odbačena je žalba tužene izjavljena protiv odluke iz stava drugog i trećeg izreke. U stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to odluke iz stava prvog izreke, tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužene na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku ne predstavlja relevantan revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 1. i 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je dana 28.04.2006. godine tužiocu, kao advokatu, izdala punomoćje za zastupanje u predmetu Okružnog suda u Beogradu Kpo1-63/10. U ovom postupku, u kome je tužena imala položaj okrivljene, doneta je oslobađajuća presuda. Radnje zastupanja tužene preduzimao je tužilac neposredno, kao i advokat Predrag Vasović, prethodno pripravnik tužioca, koji je izdavao zajedničko punomoćje za zastupanje i drugim advokatima, ali je pred sudom istakao da je sve radnje preduzimao umesto tužioca, da nikada nije smatrao da je to „njegov predmet“ već isključivo tužiočev koji jedini ima pravo na honorar. Iz sadržine spisa označenog krivičnog predmeta utvrđene su pojedinačne radnje koje je tužilac preduzimao u svojstvu zastupnika tužene do dana otkazivanja punomoćja nakon pretresa od 14.12.2009. godine.

Tužena je tokom postupka isticala da je naknadu za zastupanje platio njen suprug, predajom iznosa od 1.000,00 evra, lap-top uređaja u vrednosti od 500,00 evra, ručnog sata proizvođača „Brajtling“ u iznosu od 3.840,00 evra i predajom na besplatno korišćenje magacina čija je tržišna vrednost zakupa iznosila 4.420,00 evra. Na opisani način, po oceni tužene, tužilac je namiren za pruženu uslugu.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi izvode zaključak da tužilac ima pravo na naknadu troškova zastupanja, na osnovu člana 761. Zakona o obligacionim odnosima i na osnovu člana 23. Zakona o advokaturi. Prigovori zastarelosti potraživanja, nedostatka aktivne legitimacije i ispunjenja (predajom navedenih stvari) ocenjeni su kao neosnovani.

Izloženo stanovište nižestepenih sudova, kao pravilno, prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Pravilno su nižestepeni sudovi cenili pravnu prirodu ugovora zaključenog između tužioca i tužene, te ustanovili da se radilo o usmeno zaključenom ugovoru o nalogu u smislu člana 749. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je za račun tužene, odnosno po ovlašćenju tužene preduzimao radnje odbrane u krivičnom predmetu u kome je tužena imala procesni položaj okrivljene. Tužena je oslobođena od optužbe, a troškove postupka je naplatila na teret budžetskih sredstava, po odluci suda. Kod činjenice da je tužilac preduzeo radnje odbrane tužene, koje su taksativno utvrđene od strane prvostepenog suda po datumu i vrsti, te kod činjenica da tužena nije platila uobičajenu naknadu za ovu uslugu, to je pravilnom primenom materijalnog prava usvojen tužbeni zahtev za iznos od 8.041.500,00 dinara. Kako se radilo o posebnoj vrsti usluga, za koju postoji tarifnik, to je tužiocu dosuđen iznos dobijen sabiranjem naknade za svaku preduzetu radnju po Advokatskoj tarifi, shodno visini kazne koja je bila zaprećena tuženoj. Ovakav način obračuna naknade saglasan je članu 761. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da ukoliko drugačije nije ugovoreno nalogodavac duguje uobičajenu naknadu, a ako o tome nema običaja onda pravičnu naknadu.

Neosnovani su navodi revizije da je tužena namirila tužioca za uslugu odbrane tako što je njen suprug predao tužiocu novac, stvari i prostor na korišćenje, budući da nema dokaza da su ove stvari date tužiocu po osnovu isplate honorara za zastupanje. Takođe neosnovani su revizijski navodi kojima se osporava aktivna legitimacija tužioca, kao i prigovor zastarelosti, a sa razloga jasno navedenih u obrazloženju nižestepenih odluka. Pravilno je primenjen član 371. Zakona o obligacionim odnosima, a kao momenat od koga se računa desetogodišnji rok zastarelosti osnovano je uzet datum poslednje preduzete radnje odbrane od 14.12.2009. godine. U momentu podnošenja tužbe opšti rok zastarelosti od deset godina nije istekao, pa sledi da nije prestalo pravo tužioca da zahteva ispunjenja u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku presuđeno je kao u izreci ove odluke.

Predsednik veća – sudija
dr Dragiša B. Slijepečević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić