U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga u postupku po reviziji zastupa Tatjana Šijan, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Slobodanka Petković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1847/2019 od 07.05.2019. godine, u sednici veća od 06.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1847/2019 od 07.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 8280/2018 od 25.01.2019. godine, stavom prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev u nepresuđenom delu i obavezan tuženi da na ime naknade štete u vidu izgubljene zakupnine isplati tužiocu iznos od 1.295.607,16 dinara na ime glavnice i iznos od 372.793,34 dinara na ime zakonske zatezne kamate, odnosno ukupan iznos od 1.668.400,50 dinara, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 462.088,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav treći izreke). Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen eventualni protivtužbeni zahtev u nepresuđenom delu i tužilac obavezan da tuženom isplati iznos od 546.056,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2017. godine do isplate (stav peti izreke), kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 450.573,18 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav šesti izreke). Stavom sedmim izreke, odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se tužilac obaveže da mu isplati iznos od 50.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka za period od dana presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1847/2019 od 07.05.2019. godine, žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u pobijanom usvajajućem delu iz stava 1.i stava 2.izreke i odbijen zahtev tužioca-protivtuženog da se tuženi-protivtužilac obaveže da mu na ime izgubljene zakupnine za period od 01.07.2013. godine do 01.01.2018. godine isplati iznos od 1.295.607,16 dinara, na ime glavnice i iznos od 372.793,34 dinara, na ime zatezne kamate, odnosno ukupno 1.668.400,50 dinara (stav 1. i 2. izreke). Prvostepena presuda je potvrđena u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu iz stava 7.izreke, kojim je odbijen protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i u odluci o troškovima postupka iz stava trećeg izreke, a žalba tuženog-protivtužioca u tom delu je odbijena (stav 3.izreke), dok je stavom četvrtim izreke, obavezan tužilac- protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 133.056,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pošto je revizija dozvoljena jer je izjavljena protiv dela drugostepene presude kojim je prvostepena presuda preinačena, i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena povreda postupka iz člana 374.stav 2.tačka 1. ZPP, jer okolnost na koju se u reviziji ukazuje nije razlog za isključenje sudije iz člana 67. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, kao prodavca i tuženog, kao kupca, zaključen je 14.04.2008. godine predugovor o kupoprodaji nepokretnosti – porodične stambene zgrade koja u to vreme nije bila legalizovana i parcele na kojoj je zgrada sagrađena, za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 75.000 evra. Predugovorom je predviđeno da deo kupoprodajne cene u iznosu od 25.000 evra bude isplaćen pre overe predugovora, a da se drugi deo cene u iznosu od 50.000 evra isplati kada prodavac izvrši legalizaciju izgrađenog objekta i upiše se kao njegov vlasnik u javnim knjigama. Ugovoreno je da, ukoliko prodavac ne bude mogao da izvrši legalizaciju ili iz bilo kog razloga odustane od zaključenja kupoprodajnog ugovora, kupac ostane u posedu i koristi nepokretnost sve dok mu prodavac ne vrati isplaćeni iznos od 25.000 evra, koji je primio na ime dela kupoprodajne cene. Bez obzira na konstataciju iz ugovora, kupac je prvu ratu u iznosu od 25.000 evra platio prodavcu naknadno. Postupak legalizacije je okončan u junu 2013.godine, ali tuženi tužiocu nije isplatio preostali iznos kupoprodajne cene. Tuženi je odmah nakon zaključenja predugovora stupio u posed nepokretnosti i na njoj izveo određene građevinske radove. U ranijem toku postupka pravnosnažno je raskinut predugovor o kupoprodaji nepokretnosti, obavezan tuženi da tužiocu predmetnu nepokretnost preda u posed, odbijen primarni protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi – protivtužilac stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, delimično usvojen eventualni protivtužbeni zahtev i tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu vrati isplaćeni deo kupoprodajne cene u iznosu od 25.000 evra i naknadi deo nužnih i korisnih troškova na ime ulaganja tuženog u nepokretnost tužioca. U postupku je utvrđeno da visini mesečne zakupnine za predmetnu nepokretnost iznosi 200 evra, odnosno da ukupna zakupnina za period od 01.07.2013. godine do 01.01.2018. godine iznosi 10.800 evra, što u dinarskoj protivvrednosti sa obračunatom kamatom na svaki mesečni iznos zakupnine iznosi 1.668.400,50 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.668.400,50 dinara na ime izgubljene zakupnine, usvojivši na taj način tužbeni zahtev u nepresuđenom delu, a delimično usvojio eventualni protivtužbeni zahtev, u nepresuđenom delu, i obavezao tužioca da tuženom isplati iznos od 546.056,03 dinara na ime nužnih i korisnih troškova koje je tuženi imao na nepokretnosti, a koje tužilac treba da vrati kao stečeno bez osnova (koji deo prvostepene presude tužilac nije pobijao žalbom), a odbio eventualni protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 50.000 evra, koji je tuženi – protivtužilac potraživao, tvrdeći da je tužiocu isplatio kupoprodajnu cenu u celosti, a ne samo prvu ratu od 25.000 evra.

Polazeći od istog činjeničnog stanja, i odlučujući o žalbi samo tuženog, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i odbio zahtev tužioca na ime izgubljene zakupnine, zaključivši da je zahtev tužioca u tom delu neosnovan, a u preostalom delu je prvostepenu presudu potvrdio, jer tuženi nije dokazao da je u celosti isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio u, revizijom tužioca, pobijanom delu, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Pravilnost pobijane presude se navodima revizije ne dovodi u sumnju. Prema zaključenom predugovoru, ugovarači su postigli saglasnost da kupac (tuženi) bude u posedu nepokretnosti sve dok prodavac ne izvrši legalizaciju i upis prava svojine na svoje ime, a da, ukoliko prodavac (tužilac) ne bude mogao da izvrši legalizaciju ili iz bilo kojih drugih razloga odustane od zaključenja ugovora, kupac i dalje zadržava posed nepokretnosti i koristi objekte koje su predmet ugovora sve dok prodavac kupcu ne vrati deo kupoprodajne cene koji je ugovoren u iznosu od 25.000 evra. Tužilac ni u toku ove parnice, ni pre ni posle podnete protivtužbe, nije tuženom vratio primljeni iznos od 25.000 evra po osnovu kupoprodajne cene. Tužilac je na povraćaj ovog iznosa od 25.000 evra obavezan presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1853/14 od 21.03.2018. godine (na koju nije izjavljivao žalbu), a istom presudom i tuženi je obavezan da tužiocu nepokretnost preda u posed, u pogledu kog dela odluke je navedena prvostepena presuda postala pravnosnažna presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3056/2018 od 04.09.2018. godine. Zato je tuženi u utuženom vremenskom periodu od 01.07.2013. godine do 01.01.2018. godine bio savestan držalac nepokretnosti koja je bila predmet predugovora i saglasno članu 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kao savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari. Punomoćnici stranaka su nakon prethodne drugostepene odluke obavestili sud da su stranke postigle dogovor da neće prinudno izvršavati deo presude koji je postao pravnosnažan te da tuženi ima pravo da ostane u posedu kuće bez naknade sve dok se postupak pravnosnažno ne završi u celosti, a do tada ni tužilac nema obavezu vraćanja primljenih 25.000 evra.

Ni pozivanje revidenta na Zakon o obligacionim odnosima ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, jer u slučaju raskida ugovora, prema članu 132. stav 3. ZOO, ako obe strane imaju pravo da zahtevaju vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, a što znači da se vraćanje vrši u principu istovremeno. Prema članu 122. Zakona o obligacionim odnosima, u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili proističe iz prirode posla.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić