Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 21.09.2012. godine preporučenom pošiljkom poslao tuženom ukupno pet računa (faktura) na ukupan iznos od 6.837.600,00 dinara, koje je tuženi vratio tužiocu uz obrazloženje da su pogrešno adresovane. Tužilac je tuženom poslao opomenu pred tužbu od 04.09.2013. godine, jer mu nije isplatio ništa po navedenim računima (fakturama). Tužilac je 03.09.2012. godine ispostavio 5 računa i u svim računima je kao datum prometa dobara označen 03.09.2011. godine, dok su u navedenim računima u rubrici „opis robe“ označene radnje i to: usluga prevoza merkantilne soje, selektiranje merkantilne soje, lagerovanje merkantilne soje, uslužno korišćenje silosa i skladištenje soje, kao i uslužno korišćenje dela proizvodne linije za različite količine soje, a ukupan iznos za uplatu po svim računima je 6.837.600,00 dinara (a na računima su navedeni iznosi na ime poreske osnovice i obračunatog PDV-a od 5%, te ukupan iznos za uplatu). BB je brat VV i tokom 2011. godine je bio tehnički direktor tuženog i suvlasnik tuženog sa udelom od 49,8%, a tuženi se bavio otkupom, preradom i prodajom soje i sojinih prerađevina.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da se dokumentacija tužioca ne može tretirati kao validna knjigovodstvena dokumentacija jer se iz iste ne može utvrditi da su zadovoljeni osnovni principi urednog knjigovodstva, a iz iste ne proizilazi da je do određene poslovne promene stvarno došlo (izvršen prevoz, skladištenje, prečišćavanje), te da u knjigovodstvu tuženog ne postoje evidentirane promene troškova lagerovanja, skladištenja, niti prečišćavanja soje, kao i da je primljena soja radi prerade proknjižena u finansijskom knjigovodstvu tuženog po dobavljačima po primljenim fakturama uz obračun PDV-a od 8%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključivši da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije pružio relevantne dokaze u prilog tvrdnji da je izvršio usluge navedene u računima, a po osnovu kojih potražuje isplatu od tuženog, ocenivši da se dokumentacija tužioca ne može tretirati kao validna knjigovodstvena dokumentacija jer se iz iste ne može utvrditi da su zadovoljeni osnovni principi urednog knjigovodstva, a iz iste ne proizilazi da je do određene poslovne promene stvarno došlo (izvršen prevoz, skladištenje, prečišćavanje).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev.

Prema Zakonu o porezu na dohodak građana („Sl. glasnik RS“, br. 24/01... i 91/11), poljoprivrednici (nosioci poljoprivrednih gazdinstava) dužni su da vode poslovne knjige samo ako su evidentirani u sistem PDV (član 43. u vezi člana 32.). Naime, zakon dozvoljava da poljoprivrednik koji nije obveznik pdv-a, nema obavezu da vodi poslovne knjige. Takođe, poljoprivrednik može da se opredeli da vodi poslovne knjige i u slučaju kada nije evidentiran u sistem PDV, po sistemu prostog knjigovodstva, u skladu sa ovim zakonom.

Saglasno navedenom, ukoliko je poljoprivredno gazdinstvo bilo u sistemu PDV ili u slučaju kada nije evidentirano u sistem PDV a vodilo je poslovne knjige, isto je trebalo da poslovne evidencije usklađuje sa Zakonom o računovodstvu. Odredbom člana 8. Zakona o računovodstvu propisano je da se knjiženje poslovnih promena na računima imovine, obaveza i kapitalu, prihodima i rashodima vrši na osnovu verodostojnih računovodstvenih isprava. Računovodstvena isprava predstavlja pisani dokument ili elektronski zapis o nastaloj poslovnoj promeni, koja obuhvata sve podatke potrebne za knjiženje u poslovnim knjigama tako da se iz računovodstvene isprave nedvosmisleno može saznati osnov, vrsta i sadržaj poslovne promene, a članom 9. istog zakona propisano je da odgovorno lice potpisom, odnosno drugom identifikacionom oznakom potvrđuje da je računovodstvena isprava verodostojna (potpuna, istinita, računski tačna i da prikazuje poslovnu promenu).

U konkretnom slučaju tužilac tužbom traži isplatu ukupno 6.837.600,00 dinara na ime 5 računa, u kojim je kao datum prometa dobara označen 03.09.2011. godine, u rubrici „opis robe“ označene radnje i to: usluga prevoza merkantilne soje, selektiranje merkantilne soje, lagerovanje merkantilne soje, uslužno korišćenje silosa i skladištenje soje, kao i uslužno korišćenje dela proizvodne linije za različite količine soje, i u kojima su navedeni iznosi na ime poreske osnovice i obračunatog PDV-a od 5%, te ukupan iznos za uplatu. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da se dokumentacija tužioca ne može tretirati kao validna knjigovodstvena dokumentacija, jer se iz iste ne može utvrditi da su zadovoljeni osnovni principi urednog knjigovodstva, te da iz iste ne proizilazi da je do određene poslovne promene stvarno došlo (izvršen prevoz, skladištenje, prečišćavanje), kao i da u knjigovodstvu tuženog ne postoje evidentirane promene troškova lagerovanja, skladištenja, niti prečišćavanja soje (za koje usluge tužilac tvrdi da je izvršio), to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da se na temelju priloženih dokaza uz tužbu i dokaza izvedenih u toku postupka ne može sa sigurnošću utvrditi činjenica postojanja potraživanja tužioca po osnovu izvršenih usluga. U konkretnom slučaju, fakture koje je tužilac ispostavio nisu ispravne u knjigovodstvenom smislu budući da tužilac kao poljoprivredno gazdinstvo koje nije u sistemu pdv-a nije ni imao pravo da izdaje fakture, već je tuženi kao eventualni primalac usluga koje je izvršio tužilac mogao tužiocu da izda PDV priznanicu u kojoj je obračunata PDV nadoknada od 5% (koja se u skladu sa odredbom člana 34. Zakona o porezu na dodatu vrednost priznavala poljoprivrednicima koji izvrše promet poljoprivrednih i šumskih porizvoda, odnosno poljoprivrednih usluga obveznicima), što u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer je na izdatim fakturama u rubrici „opis robe“ navedeno da je izvršen prevoz, skladištenje, prečišćavanje merkanrtilne soje, a ne promet poljoprivrednih proizvoda. Takođe, u knjigovodstvu tuženog ne postoje evidentirane promene troškova lagerovanja, skladištenja, niti prečišćavanja soje, već je u knjigovodstvu tuženog evidentirana primljena soja radi prerade i proknjižena u finansijskom knjigovodstvu tuženog po dobavljačima po primljenim fakturama uz obračun PDV-a od 8%. Osim toga, da bi fakture bile valjan finansijski dokument podoban za knjiženje promena u knjigovodstvu stranaka, uz fakturu treba da postoji otpremnica o izvršenom prometu dobara i usluga, što je u konkretnom slučaju izostalo jer navedene fakture nemaju urednu propratnu dokumentaciju (otpremnice) o pruženim uslugama koje su fakturisane i za koje tužilac potražuje isplatu od tuženog, a takođe tuženi na navedenim računima nije potpisom i pečatom potvrdio prijem robe, odnosno usluga. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da faktura predstavlja jednostrani akt tužioca koji sam po sebi ne može predstavljati validan dokaz o osnovanosti utuženog potraživanja, te okolnost da dokazi priloženi uz tužbu nisu isprave koje nesumnjivo potvrđuju osnovanost utuženog potraživanja, a da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je u periodu obuhvaćenim fakturama bio u bilo kakvom poslovnom ugovornom odnosu sa tuženim, niti je iz poslovne dokumentacije tuženog bilo moguće utvrditi da je postojao poslovni odnos parničnih stranaka, to su pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca.

U većem delu navodi revizije tužioca se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić