Dopunskom presudom Višeg suda u Beogradu P 720/15 od 28.06.2019. godine, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca AA iz ... kojim je tražio da se obaveže tužilac – protivtuženi Naftna industrija Srbije AD Novi Sad iz Novog Sada da mu isplati iznos od 51.102.687,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2005. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9523/19 od 25.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 720/15 od 22.05.2017. godine, u stavu dva, tri, četiri i pet izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje iz stava prvog izreke navedene presude. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena dopunska presuda Višeg suda u Beogradu P 720/15 od 28.06.2019. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude i dopunske presude, stranke su izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca – protivtuženog delimično osnovana, dok je revizija tuženog – protivtužioca neosnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca Preduzeće „Jugopetrol“ i tuženi AA kao fizičko lice su dana 16.07.1990. godine zaključili ugovor o zajedničkom ulaganju i snabdevanju naftom. Tim ugovorom se tuženi obavezao da pribavi građevinsku dozvolu za izgradnju benzinske stanice na KP .. KO ..., i da o svom trošku izvede građevinske radove i obezbedi infrastrukturu i priključke. Pravni prethodnik tužioca se obavezao da obezbedi rezervoare i automate navedene u ugovoru, redovno baždari i održava ovu opremu i da po izgradnji snabdeva benzinsku stanicu naftnim derivatima. Ugovorne strane su se dogovorile da po izgradnji benzinske stanice formiraju zajedničku komisiju i izvrše obračun uloženih sredstava, a da tuženi isporučene naftne derivate plaća u ugovorenim rokovima, a dobit od prodaje da se deli tako da tuženom pripada 55% dobiti, a tužiočevom pravnom prethodniku 45%. Ugovor je izmenjen aneksom 17.07.1990. godine, pa je predviđeno da tužilac o svom trošku nabavi i dopremi ugovorene automate i rezervoare za gorivo i nabavi automat za vodu, protivpožarnu opremu po projektu i metalne poklopce za šahtove, da tuženom plati 180.000,00 dinara za projektnu dokumentaciju, da snosi troškove elektro i mašinske instalacije. Aneksom je opredeljeno da se marža – dobit od prodaje goriva deli između ugovornih strana na jednake delove. Drugim aneksom od 16.10.1990. godine kao tužiočeva ulaganja su dodata kompletna instalacija za vodovod i kanalizaciju, ugradnja rezervoara i betoniranje saobraćajnice na radnom prostoru. Potrebna dozvola za pumpu izdata je 25.01.1991. godine. Kako stranke nisu mogle da se dogovore oko procenta ulaganja u izgradnju sporne pumpe, to je povereno Gradskom zavodu za veštačenje Grada Beograda da obračuna i utvrdi kolika je vrednost ulaganja tužioca, a kolika tuženog. Prema nalazu od 12.04.2005. godine utvrđeno je da je vrednost uloga AA u realizaciji ugovora o ulaganju sredstava i snabdevanju naftom i naftnim derivatima 65,15%, dok je vrednost uloga NIS „Jugopetrol“ 34,85%. Nakon toga, dana 20.05.2005. godine, tužilac je sa Privrednim društvom „AA“ DOO zaključio ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu zajedničkog ulaganja u benzinsku stanicu „Knin“ u Kninu kojim su prihvatile da je zajedničko ulaganje izvršeno u iznosu od 65,15% u korist AA, a 34,85% u korist NIS „Jugopetrol“. U skladu sa tim NIS „Jugopetrol“ se obavezao da AA isplati 7.199.897,31 dinara na ime razlike u ulaganju od 5,15% u korist AA kao i iznos od 3.060.486,43 dinara na ime ostvarene trgovinske marže. Taj iznos tužilac je i uplatio. Sastavni deo naznačenog ugovora čini sporazum o odnosu ulaganja i prava i obaveza ugovornih strana gde je u članu 2.6. naznačeno da ugovorne strane saglasno konstatuju da je izvršenjem ugovornih obaveza iz tačaka od 2.2.2. do ove tačke ugovora nemaju više nikavih međusobnih potraživanja po osnovu izvršenog zajedničkog ulaganja u BS „Knin“, kao ni po osnovu raspodele marže.

Međutim, pre zaključenja naznačenog ugovora od 20.05.2005. godine, dana 23.01.1998. godine u Bernu je zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti između AA iz ... kao prodavca i BB iz ... kao kupca koji ima za predmet spornu benzinsku stanicu. Kupoprodajna cena je određena na 350.000 maraka. Ugovor je overen pred Veleposlanstvom Republike Hrvatske u Bernu. Na zahtev tužioca, zemljišno-knjižno odeljenje nadležnog suda u Kninu je 04.05.2007. godine obavestio NIS Petrol da je upis promene vlasništva benzinske stanice AA u korist BB izvršen 1998. godine na osnovu navedenog kupoprodajnog ugovora. Pre zaključenja ugovora dana 11.12.1996. godine, budući kupac BB uputio je pismo AA kojim ga obaveštava da je benzinska pumpa uništena tokom akcije „Oluja“ i da budućem prodavcu može ponuditi samo novac za parcelu i papire. Tuženi – protivtužilac ističe da je njegova volja bila da sa tužiocem deli samo dobit koja bi bila ostvarena od poslovanja benzinske pumpe, a da on bude vlasnik pumpe. Naveo je da nikada nije pristao niti dao saglasnost da tužilac svoj dug koji je imao prema njemu kao fizičkom licu izmiri uplatom na račun pravnog lica „AA“ DOO i da je takav ugovor sačinjen na insistiranje tužioca jer nije mogao drugačije da reguliše svoju obavezu. Preduzeće „AA“ je podnelo tužbu radi utvrđenja da njegovo ulaganje u benzinsku pumpu u Kninu iznose 90,80% i doplatu od 25,60% od ukupne ostvarene dobiti. Tužbeni zahtev za doplatu dobiti je odbijen presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 5303/07 od 11.02.2008. godine i presuda je u tom delu potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž 1862/08 od 10.04.2008. godine. Istom presudom je ukinuta prvostepena presuda i odbačena tužba Preduzeća „AA“ u delu u kojem je traženo utvrđenje da ulaganja tog lica u benzinsku stanicu iznose 90,80% jer je žalbeni sud našao da je tužba za utvrđenje u smislu člana 188. ZPP nedzvoljena, jer je njome traženo utvrđenje činjenica.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da su tužbeni i protivtužbeni zahtev tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca, neosnovani. U vezi tužbenog zahteva, nižestepeni sudovi nalaze da je namera ulagača bila ne da se stekne susvojina na izgrađenoj benzinskoj pumpi, već da svaki ulagač ostane vlasnik svog posebnog dela koji je unet u zajednički posao, odnosno predat na korišćenje, a ovo imajući u vidu odredbu člana 7. ugovora od 16.07.1990. godine. Obzirom da „Jugopetrol“ nije posedovao suvlasnički udeo u benzinskoj pumpi proizilazi da njegov pravni sledbenik - tužilac nema prava na naknadu vrednosti po osnovu neosnovanog obogaćenja. Zaključenjem ugovora o kupoprodaji pumpe od 23.01.1998. godine. tuženi – protivtužilac nije prodao suvlasnički udeo tužioca, obzirom da ga tužilac nije ni imao. Cena ostvarena prodajom benzinske pumpe nije u sebi sadržavala vrednost rezervoara, automata i ostale opreme, obzirom da je sve to bilo uništeno usled akcije „Oluja“. Osim toga, zaključuje se da je tužilac svoj zahtev za isplatu vrednosti sopstvenog ulaganja istakao tek u podnesku od 27.01.2016. godine, odnosno gotovo 18 godina od prodaje ostatka benzinske pumpe. Stoga je i potraživanje tužioca koje je usmereno na isplatu vrednosti uloga zastarelo jer je protekao rok od 10 godina propisan članom 371. ZOO, koji se mogao računati samo od zaključenja ugovora o prodaji od 23.01.1998. godine. Zato je zaključeno da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Vezano za protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca, nižestepeni sud je zaključio da sporazum od 20.05.2005. godine koji su potpisali NIS „Jugopetrol“ i Privredno društvo „AA“ ne proizvodi pravno dejstvo prema društvu „AA“, već neposredno prema direktoru vlasniku društva AA. Zaključio je da je jedini razlog zašto se kao ugovorna strana pojavljuje privredno društvo, a ne AA kao fizičko lice jeste taj što NIS „Jugopetrol“ nije mogao iznos od 10.260.383,60 dinara da uplati na račun fizičkog lica AA, iako je taj novac bio namenjen fizičkom licu, pa je na insistiranje i sugestiju tužioca ugovor od 20.05.2005. godine potpisan od strane zastupnika Privrednog društva „AA“ umesto od vlasnika i direktora ovog društva kao fizičkog lica, ali je prava namera bila da ovom ugovoru korist i obaveze se odnose na AA kao fizičko lice. Osim toga, iz presude u postupku Trgovinskog suda u Beogradu Pž 1862/08 koji je pokrenut po tužbi tužioca Privrednog društva „AA“ protiv tuženog NIS „Jugopetrol“ iz obrazloženja proizilazi da je pravni prethodnik NIS „Jugopetrol“ izmirio obaveze iz 2005. godine, pa je imajući u vidu odredbu ugovora o regulisanju međusobnih prava kojima su izvršena međusobna plaćanja, nakon toga je konstatovano da stranke nemaju međusobnih potraživanja. Shodno tome, odbijen je i protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ugovor zaključen između tužioca i „AA“ DOO ustvari ugovor koji je zaključio tužilac i tuženi AA kao fizičko lice iako je u ugovoru drugačije naznačeno. Dalje, zaključak da su ugovorom od 20.05.2005. godine tužilac i tuženi regulisali sva sporna pitanja i regulisali međusobna prava i obaveze i da nemaju međusobna potraživanja može se prihvatiti samo u odnosu za protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca. Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno shvatanje nižestepenih sudova u odnosu na tužbeni zahtev tužioca nije prihvatljiv iz sledećih razloga. Nakon zaključenja ugovora o zajedničkom ulaganju od 16.07.1990. godine izvršena je izgradnja pumpe. Stranke su zaključile aneks u pogledu podele dobiti. Kako je među strankama bila sporna visina ulaganja u izgradnji pumpe, nakon veštačenja od strane Gradskog zavoda za veštačenje, stranke su zaključile ugovor 20.06.2005. godine o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu zajedničkog ulaganja u benzinsku pumpu „Knin“, sa sporazumom o odnosu ulaganja u kojem je saglasno konstatovano da je ulaganje „AA“ 65,15%, a NIS „Jugopetrol“ 34,85% (član 1.1.5), a prema članu 2.6 konstatovano da ugovorne strane nemaju više nikakvih međusobnih potraživanja po osnovu zajedničkog ulaganja, kao ni po osnovu raspodele marže. Iz ovih odredbi proizilazi da su stranke regulisale potraživanja po osnovu ulaganja u pumpu i po osnovu raspodele marže. Međutim, činjenica je da je prilikom zaključivanja ugovora od 20.05.2005. godine pumpa već bila prodata od strane AA kupcu BB. Ugovor je overen dana 23.01.1998. godine pred Hrvatskim Veleposlanstvom u Bernu i to za iznos od 350.000 DEM. Za tu činjenicu tuženi nije obavestio tužioca, a što je trebao da učini bez obzira u kakvom je stanju bila pumpa zbog ratnih dejstava. O prodaji pumpe tužilac je saznao tek 03.05.2007. godine kada je na zahtev tužioca ZK odeljenja nadležnog suda u Kninu obavestio NIS Petrol da je upis promene vlasništva benzinske stanice AA u korist BB izvršen 1998. godine na osnovu navedenog kupoprodajnog ugovora. Na kupoprodajnom ugovoru je kao predmet prodaje označena kat. parc. .. od 38,85 ari sa benzinskom stanicom u KO ..., a prema tekstu ugovora cena je uplaćena tuženom, a tuženi je dozvolio kupcu uknjužbu u javnim knjigama. Tužilac posebno ističe da nije znao za raspolaganje pumpom od strane tuženog sve do sredine 2007. godine kada je posredstvom međunarodne pravne pomoći od organa Hrvatske dobio obaveštenje o uknjižbi kupca i primerak ugovora. Tuženi je pismom od 24.01.1996. godine obavestio tužioca da je benzinska stanica oštećena u operaciji „Oluja“ 04.08.1995. godine, da su porušene nadstrešnica, sve instalacije, aparati i rezervoar za gorivo i da su ostaci oduzeti kao ratni plen. No i pored svega toga, dana 20.05.2005. godine zaključuje se ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu zajedničkog ulaganja u spornu pumpu.

Znači, prilikom zaključenja ugovora od 20.05.2005. godine, tužilac nije znao da je pumpa već bila prodata. Sa druge strane, tužilac je naplatio 350.000 nemačkih maraka u vrednosti koliko je vredela pumpa u tom momentu. Tuženi je pumpu prodao kao što je u ugovoru naznačeno da se prodaje pumpa sa katastarskom parcelom .. površine 38,85 ari.

Pri ovakvom stanju stvari, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da tužilac ima pravo na 34,85% od naplaćene cene za prodatu pumpu. Sve ove okolnosti nižestepeni sudovi nisu imali u vidu niti su utvrđivali koji bi to iznos bio na koji bi tužilac polagao pravo shodno utvrđenom procentu izgradnje pumpe i zaključenom sporazumu od 2005. godine, a vezano za naplatu kupoprodajne cene. Ove okolnosti će prvostepeni sud imati u vidu, u daljem toku postupka utvrdiće koji iznos bi, a shodno ugovoru i utvrđenom procentu po ugovoru od 20.05.2005. godine pripao tužiocu od ukupno isplaćenih 350.000 nemačkih maraka za prodatu parcelu i pumpu, koja je prodata BB, i nakon pravilne ocene izvedenih dokaza doneće zakonitu odluku.

U pogledu ostalih navoda iz revizija stranaka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti neosnovani. Ovo iz razloga što se svi ti navodi moraju posmatrati u kontekstu zaključenih sporazuma (ugovora od 17.07.1990. godine) i posebnog sporazuma od 20.05.2005. godine kojim su regulisana sva prava i obaveze stranaka. Shodno tome AA nema pravo da nešto potražuje od tužioca – protivtuženog. Međutim, vezano za potraživanje tužioca – protivtuženog prema tuženom-protivtužiocu stoji činjenica da je prilikom zaključenja sporazuma od 20.05.2005. godine AA bio nesavestan jer je prećutao da je pumpu već prodao. Shodno zaključenom sporazumu tužilac – protivtuženi osnovano potražuje odgovarajući deo od te cene a po osnovu sticanja bez osnova jer od momenta zaključenja ugovora o prodaji pumpe BB (23.01.1998. godine) pa do podnošenja tužbe – 10.01.2008. godine nije protekao opšti rok zastarelosti od 10 godina.

Na osnovu člana 416. stav 2. i člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić