U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Džejn Drešević, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Kovačević, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2084/21 od 21.04.2021. godine, u sednici održanoj 22.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2084/21 od 21.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1079/15 od 25.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je nosilac prava svojine na kat.parc. br. .../..., površine 5a 44m2, upisana u list nepokretnosti ... KO ... . Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj isplati i to: na ime građenja svog objekta na kat.parc. br. .../... KO ..., korišćenja navedene parcele i na ime vrednosti parcele iznos od 84.374,40 evra i na ime naknade zbog izgubljene dobiti zbog nemogućnosti gradnje objekta tužilje na navedenoj parceli iznos od 152.618,45 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.06.2020. godine, pa do isplate. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 668.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2084/21 od 21.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tužilje izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. ZPP, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode, pa i navode da je prvostepeni sud odlučivao o tužbenom zahtevu izvan tužbe (koji se ponavljaju i u reviziji), pravilno zaključujući da prvostepeni sud odlučivanjem o stvarno-pravnom delu tužbenog zahteva, izostavljanjem oznake pravnosnažnog dopunskog rešenja o nasleđivanju, nije prekoračio tužbeni zahtev preciziran u podnesku od 25.01.2021. godine, što u svemu prihvata i ovaj sud. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu je 04.05.1970. godine zaključeno poravnanje u predmetu R 515/70, kojim je VV u svojstvu protivnika predlagača GG kao predlagaču priznao pravo svojine na katastarskoj parceli broj .../... upisanoj u ZKUL ... KO ..., koja je bila predmet kupoprodaje po osnovu ugovora o kupoprodaji od 03.03.1967. godine, koji je zaključen između VV kao prodavca i GG kao kupca. Rešenjem Opštinskog suda u Velikom Gradištu O 202/89 od 23.08.1989. godine, raspravljena je zaostavština iza pok. GG i za naslednika na zaostavštini oglašena je ćerka ostavioca, ovde tužilja. Dopunskim rešenjem istog suda O 26/05 od 12.01.2005. godine, tužilja je oglašena za naslednika na predmetnoj katastarskoj parceli, kao vanknjižnom vlasništvu pok. GG na osnovu poravnanja zaključenog pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 04.05.1970. godine u predmetu R 515/70.

Iz uverenja Republičkog geodetskog zavoda od 22.11.2013. godine utvrđeno je da su 04.02.1960. godine na kat.parc. br. .../... KO ... površine 341 m2, nosioci prava svojine bili DD sa 2/5 idealnog dela, ĐĐ, EE i VV sa po 1/5 idealnog dela, svi upisani kao pravni sledbenici iza pok. ŽŽ, a nakon donošenja Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58 sa izmenama i dopunama), u smislu odredbe članova 38. i 39. navedena lica knjižena su kao titulari prava korišćenja na navedenoj nepokretnosti (predmetna parcela je nacionalizovana pravnosnažnim rešenjem Sekretarijata za finansije NOO Zvezdara od 01.09.1959. godine i uknjiženo kao društvena svojina rešenjem Dn 4620/59 od 17.12.1959. godine); da je 01.10.1969. godine uknjiženo pravo vlasništva na 2/5 nepokretnosti sa DD u korist EE i VV na po 1/5; da je 23.03.2004. godine upisano pravo korišćenja na 2/5 dela zemljšišta sa VV u korist ZZ. Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu overen je 07.04.2008. godine ugovor o fizičkoj deobi, kojim je izvršena deoba između suvlasnika katastarske parcele br. .../... i još dve parcele na taj način što ZZ pripalo 2/5 kat.parcele .../... i deo parcele .../..., II pripala je cela kat.parc. br. .../... (u površini od 4 ara). Iz Aneksa broj 1 navedenog ugovora o fizičkoj deobi utvrđeno je da je II formirao građevinsku pacelu br. 2 koja se sastoji od kat.parcele br. .../... u ZKUL ... KO ... u površini od 342 m2, kao i od delova katastarskih parcela .../... i .../...m, a ugovorne strane su se saglasile da se II može upisati kao isključivi korisnik na kat.parc. br. .../... .

Rešenjem RGZ SKN Beograd 1 od 28.03.2011. godine, na osnovu ugovora o prenosu prava korišćenja zemljišta overenog kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod Ov.br. .../... od 18.11.2009. godine, zaključenog između prenosioca II iz ... i sticaoca BB iz ..., dozvoljena je izmena postojećih katastarskih podataka u korist tuženog kao sticaoca, tako da je u listu nepokretnosti ...KO ... uknjižen kao nosilac prava korišćenja kat.parc. br. .../... površine 341m2 (broj .../... KO ... kao broj starog premera identičan je novom broju predmetne kat.parcele .../... KO ...) i kat.parc. br. .../.. KO ... površine 177m2, a kojim parcelama je po pravu tuženikovog zakupa na 99 godina pripojen i deo kat.parc. br. .../... KO ... (u javnoj svojini) površine 26m2, tako da novoformirana kat.parcela ima površinu od 544 m2. Takođe je utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka da tržišna vrednost ove kat.parcele (ranije površine od 341 m2) iznosi 83.374,40 evra, a da bi visina izgubljene dobiti zbog nemogućnosti izgradnje na novoformiranoj parceli iznosila 152.618,45 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, zaključivši da je u vreme kada je sa tužiljinim ocem kao kupcem zaključio ugovor o kupoprodaji 03.03.1967. godine i na osnovu tog pravnog posla poravnanjem zaključenim pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod R 515/70 od 04.05.1970. godine na predmetnoj nepokretnosti kupcu priznao pravo svojine, VV bio nosilac prava korišćenja na 1/5 idelanog dela kat.parc. br. .../... KO ... . Pri tom ocenivši da promet prava korišćenja na navedenom zemljištu u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nije bio dozvoljen, jer je rešenjem Dn 4620/59 od 17.12.1959. godine isto bilo uknjiženo kao društvena svojina u smislu odredaba članova 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, te su stoga pravni sledbenici pok. ŽŽ, kao prethodni titulari prava vlasništva na toj nepokretnosti, ostali samo njeni zemljišno-knjižni korisnici lišeni prava raspolaganja. Kako je sticanjem 01.10.1969. godine od DD na još 1/5 idealnog dela ŽŽ bio sukorisnik na 2/5 idealnog dela, to on tužiljinom ocu nije mogao preneti ni pravo svojine (da je bio njegov titular) niti pravo korišćenja (da je promet istog tada bio dozvoljen) u obimu 1/1. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da ugovor o kupoprodaji, dopunsko rešenje o nasleđivanju i sudsko poravnanje nisu bile isprave podobne za knjiženje, odnosno za upis u Katastar nepokretnosti prava vlasništva tužiljinog oca, zbog čega su on, a nakon njegove smrti i tužilja ostali vanknjižni nosioci spornog prava, pa je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, kao i zahtev za naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 39. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, sa izmenama i dopunama) propisano je da raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta ima pravo da to zemljište, zajedno sa trajnim zasadima na njemu, besplatno koristi sve dok je u njegovom posedu ili da ga za to vreme drugome da na korišćenje uz naknadu ili bez naknade, saglasno važećim propisima o zakupu poljoprivrednog zemljišta.

Obaveznim tumačenjem odredbe člana 39. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 24 od 17.06.1959. godine) predviđeno je da navedenu odredbu treba tako shvatiti da raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta može to zemljište dati drugome na privremeno korišćenje uz naknadu ili bez naknade, saglasno važećim propisima o zakupu poljoprivrednog zemljišta, zadržavajući na njemu pravo korišćenja koje ima, kao i da može to pravo korišćenja trajno preneti na drugoga, uz naknadu ili bez naknade. U tom poslednjem slučaju, prava i obaveze koje je po osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta imao raniji sopstvenik u pogledu nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta prelaze na lice na koje je preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama.

Promena sopstvenika na nacionalizovanoj nepokretnosti, kao i pravni odnos između prethodnog vlasnika i novog korisnika, u svim pojedinostima regulisan je navedenim Zakonom, kao i Uredbom o postupku za sprovođenje nacionalizacije najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“ broj 4/59), kojima je određen postupak nacionalizacije, koji je podrazumevao donošenje rešenja o utvrđivanju predmeta nacionalizacije, kao osnova za sprovođenje uknjižbe društvene svojine na toj nepokretnosti, kao i osnova i merila za isplatu naknade za nacionalizovanu nepokretnost.

U konkretnom slučaju sporna katastarska parcela br. .../... tada površine 341 m2 nacionalizovana je pravnosnažnim rešenjem Sekretarijata za finansije NOO Zvezdara od 01.09.1959. godine i uknjiženo kao društvena svojina i na osnovu članova 38. i 39. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta uknjiženo je pravo korišćenja u korist DD sa 2/5, ĐĐ, EE i VV sa po 1/5. Dakle, od 1959. godine raniji sopstvenik VV nije više bio vlasnik predmetne katastarske parcele br. .../..., površine 341 m2, pa to pravo nije mogao preneti pravnom prethodniku tužilje, sada pok. GG, niti je tužilja iza pok. GG mogla postati naslednik na predmetnoj katastarskoj parceli, budući da se u smislu odredbe člana 2. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, br. 52/74 i 1/80, važećeg u vreme smrti pok. GG) nasleđivati mogu stvari i prava koja su tada pripadala ostaviocu.

Imajući ovu o vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom i tumačenjem odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, zaključili da se nacionalizacija vrši po samom zakonu, te da je VV, raniji sopstvenik sporne katastarske parcele prestao biti vlasnik istih stupanjem na snagu navedenog zakona i donošenjem rešenja o nacionalizaciji, pa je u momentu kada je zaključen ugovor o kupoprodaji od 03.03.1967. godine bio sukorisnik predmetne katastarske parcele sa 1/5 idealnog dela (u smislu odredaba članova 38. i 39. navedenog zakona) zbog čega u smislu odredbe članova 70, 71. i 72. istog zakona, tim zemljištem nije mogao raspolagati kao nosilac prava svojine ukoliko promet na zakonom propisan način nije obavljen pre 25.11.1958. godine, niti je stvarno pravo koje je bilo predmet takvog ugovora mogao knjižiti ukoliko nadležnom organu do 25.11.1958. godine nije podneo zahtev. U skladu sa obaveznim tumačenjem odredbe člana 39. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, VV je eventualno pravo sukorišćenja mogao trajno preneti na drugoga uz naknadu ili bez naknade, u kom slučaju, prava i obaveze koje je po osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta imao raniji sopstvenik u pogledu nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta prelaze na lice na koje je preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama, što u konkretnom slučaju nije situacija. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da VV nije mogao preneti pravo svojine na kat.parc. br. .../... (površine 341m2) na oca tužilje koji je bio kupac po navedenom ugovoru o kupoprodaji od 03.03.1967. godine jer nije mogao tužiljinom ocu na zakonit način preneti više prava nego što ga je kao sukorisnik predmetne nepokretnosti lično imao, budući da nije bio vlasnik, niti korisnik iste sa udelom od 1/1 (već je bio sukorisnik sa udelom od 1/5 idealnog dela u momentu zaključenja kupoprodajnog ugovora). Zbog toga ni tužilja kao pravni sledbenik iza pok. GG na navedenoj nepokretnosti nije mogla steći pravo svojine (po osnovu pravnosnažnog dopunskog rešenja Opštinskog suda u Velikom Gradištu O 26/05 od 12.01.2005. godine), pa su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je neosnovan zahtev tužilje za utvrđivanje statusa nosioca prava svojine na predmetnoj katastarskoj parceli. Sledom toga da onda nije osnovan ni tužiljin obligacioni zahtev za naknadu štete u visini tržišne vrednosti iste i izgubljene dobiti zbog nemogućnosti gradnje na ovoj kat.parceli.

Upravo zato nisu osnovani tužiljini revizijski navodi da je imala projekat objekta koji je trebala da gradi na navedenoj kat.parceli i da je u tome onemogućena i time oštećena radnjama tuženog i njegovih pravnih prethodnika, osporavajući pravilnost primenjenog materijalnog prava.

Navode u reviziji kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1.ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić