U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužene Opštine Arilje se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se na osnovu člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. ZPP ovaj vanredni pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je sa tuženim Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 30.10.2008. godine zaključio ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, površine 2.52.83 ha, na period od tri godine. Prema ugovoru o zakupu obaveza tužioca je bila da zakupninu plaća godišnje u dinarskoj protivvrednosti 529,73 evra, što je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan javnog nadmetanja iznosilo 41.716,95 dinara, da zemljište, koje je bilo predmet zakupa oslobodi do skidanja useva, a najkasnije do 31.10.2011. godine i vrati u posed tuženom Ministarstvu, kao i da u toku trajanja zakupa, sve radnje koje proizlaze iz korišćenja poljoprivrednog zemljišta preduzima o svom trošku. Tužilac je preko Inovativnog centra za poljoprivredu 20.04.2010. godine izradio elaborat o uzgoju maline na poljoprivrednom zemljištu koje je bilo predmet ugovora o zakupu, koji je dostavio tuženom Ministarstvu, a koje je rešenjem od 09.06.2010. godine dalo saglasnost za podizanje zasada voća na predmetnom poljoprivrednom zemljištu na osnovu tog elaborata. Tužilac je nakon ulaska u posed predmetnog poljoprivrednog zemljišta godinu dana pripremao zemljište za sadnju malina i šljiva, jer mu je tuženo Ministarstvo usmeno saopštilo da ima pravo prečeg zakupa tog zemljišta, s obzirom da pravi dugogodišnji zasad, pa je preko tužene opštine u toku 2011. godine podneo zahtev da o tom njegovom pravu odluči tuženo Ministarstvo. Tuženo Ministarstvo je preko nadležnog organa 17.05.2013. godine izvršilo kontrolu načina korišćenja poljoprivrednog zemljišta koje je bilo predmet ugovora o zakupu i utvrdilo da tužilac i dalje koristi to zemljište i da za 2011/2012 godinu i 2012/2013 godinu nije imao zaključen ugovor o korišćenju predmetnog poljoprivrednog zemljišta, ali kako je utvrdio da je tužilac zasadio maline i šljive, saslušao ga je, kojom prilikom je tužilac izjavio da prihvata da zaključi vansudsko poravnanje sa tuženim Ministarstvom u vezi naknade za korišćenje ovog zemljišta za period za koji nema zaključen ugovor. Tužena opština formirala je Komisiju za izradu godišnjeg programa, zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koja je pozvala tužioca radi dogovora oko naknade za korišćenje predmetnog poljoprivrednog zemljišta za 2011/2012 godinu i 2012/2013 godinu, međutim dogovor nije postignut. S obzirom da dogovor nije postignut, tuženo Ministarstvo je 18.11.2013. godine tužiocu uputilo opomenu i pozvalo ga da na ime korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta u 2011. i 2012. godine uplati 1.123,17 evra u dinarskoj protivvrednosti, u roku od 8 dana i da ukoliko to ne učini da će podneti tužbu, a on izgubiti pravo da se prijavi na sva naredna javna nadmetanja za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i dobiti pasivan status za ostvarivanje bilo kakvih finansijskih i ostalih subvencija od strane tuženog Ministarstva za period od tri godine. Tužilac je 04.12.2013. godine na ime korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta uplatio naknadu prema ugovoru o zakupu od 30.10.2008. godine i o tome obavestio tuženo Ministarstvo i Državno pravobranilaštvo. Tuženo Ministarstvo je 14.02.2014. godine Osnovnom sudu u Požegi podnelo tužbu protiv tužioca, tražeći da mu tužilac preda predmetno poljoprivredno zemljište i plati naknadu za korišćenje, u kom postupku je doneto rešenje 20.02.2014. godine, kojim je određena privremena mera kojom je tužiocu zabranjeno svako dalje korišćenje predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a koja je izvršena 28.03.2014. godine. Navedeno rešenje je kasnije ukinuto. Ovaj parnični postupak pravnosnažno je okončan presudom kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tuženog Ministarstva za predaju predmetnog poljoprivrednog zemljišta, jer tužilac nije bio u državini istog, kao i zahtev za naknadu. Pre podnošenja ove tužbe, tužilac je tuženoj Opštini 02.02.2014. godine podneo zahtev za mirno rešenje spora, a Republičkom javnom pravobranilaštvu 09.06.2014. godine. Odlukom predsednika tužene Opštine od 28.02.2014. godine raspisan je javni oglas za davanje u zakup između ostalog i predmetnog poljoprivrednog zemljišta. Pre donošenja ove odluke tuženo Ministarstvo je 02.12.2013. godine obavestilo tuženu Opštinu da tužilac nema pravo učešća na javnom nadmetanju. Komisija za sprovođenje postupka javnog nadmetanja za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, koju je obrazovao predsednik tužene Opštine, je rešenjem od 09.01.2014. godine zabranila određenim licima, među kojima je bio i tužilac, učešće na predstojećem javnom nadmetanju za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta, protiv kog rešenja je tužilac izjavio žalbu tuženom Ministarstvu 28.01.2014. godine, koju žalbu je 07.03.2014. godine prosledilo tuženoj Opštini na nadležnost, sa naznakom da je ožalbeno rešenje doneto od strane tela koje za to nije imalo ovlašćenje, ukazujući na član 119. Statuta tužene Opštine, kojim je propisano koje akte mogu donositi organi tužene Opštine. U Službenom glasniku Opštine Arilje br. 2/14 od 06.03.2014. godine objavljen je oglas za izbor najpovoljnijeg ponuđača za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. U zapisniku sa javne licitacije od 24.03.2014. godine konstatovano je da prema obaveštenju tuženog Ministarstva od 02.12.2013. godine tužilac i neka druga lica nemaju prava učešća na javnom nadmetanju. Tužilac je podneo zahtev predsedniku tužene Opštine da stavi van snage zabranu da učestvuje u javnom nadmetanju za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, navodeći da je na tom zemljištu zasadio višegodišnje zasade i da je rešenje o zabrani učešća u javnom nadmetanju donela neovlašćena komisija, a 26.05.2014. godine je podneo pritužbu tražeći obaveštenje o postupanju u postupku javnog nadmetanja, ukazujući da je platio naknadu i da mu je državina predmetnog poljoprivrednog zemljišta uskraćena određenom privremenom merom. Na pritužbu je odgovorila tužena Opština dopisom od 09.06.2014. godine, navodeći da mu je učešće u javnom nadmetanju zabranjeno, jer nije ispunjavao sve obaveze iz ranijih i tekućih ugovora o zakupu. Veštačenjem je utvrđeno da je na predmetnom poljoprivrednom zemljištu zasađeno 10.000 sadnica malina na površini od oko 1 ha i 700 sadnica šljiva na površini od 1.30.00 ha, da je na terenu uspostavljen sistem za nadvodnjavanje kapanjem na celoj površini, tako što je postavljen bunar sa pumpnom stanicom, dovodni vod, bazen, razvodna mreža i laterali sa kapaljkama. Utvrđeno je da su zasadi do 2014. godine bili u dobrom stanju u pogledu uzgojne forme, sistema gajenja, održavanja, nege i očuvanja zemljišta, kompletne agrotehnike i pomotehnike sa uspostavljenim sistemom za nadvodnjavanje i da je bila očekivana eksploatacija, redovna rodnost, visoki prinosi, kvalitet plodova i dug proizvodni vek. U toku 2014. godine zasadi su bili na početku 4. godine uzgoja i kada se imaju u vidu uložena sredstva za podizanje zasada malina, (troškovi materijala, usluga i radne snage, procenjeni period plodonošenja od 20 godina, godišnja amortizacija zasada i ostatak neamortizovanog dela investicija posle kratkotrajnog korišćenja zasada u periodu od dve godine), ukupan prosečan godišnji prihod po odbitku troškova proizvodnje, da bi tužilac pretrpeo štetu zbog nekorišćenja zasada maline za prve dve godine berbe u visini od 5.083.500,00 dinara, a zbog nekorišćenja zasada šljive u visini od 6.008.800,00 dinara, ukupno 11.092.300,00 dinara. Komisija Opštine Arilje koja nema svojstvo organa uprave da donosi odluke već samo da sprovede postupak licitacije nije bila ovlašćena da uskrati pravo tužiocu da učestvuje na licitaciji što potvrđuje i činjenica da je ministarstvo žalbu vratilo 07.03.2014. godine Opštini Arilje na nadležnost sa naznakom da je ožalbeno rešenje doneto od strane tela koje za to nije imalo ovlašćenja. Nijedan organ Opštine Arilje kojem je ministarstvo prenelo ovlašćenje da sprovede postupak licitacije nije doneo pravno valjanu odluku u upravnom postupku o pravima tužioca da na toj licitaciji učestvuje ili ne učestvuje, a Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede nije ni po pravu i obavezi nadzora, ni po pravu i obavezi izvornog odlučivanja, rešilo status tužioca rešenjem u smislu odgovarajućih odredbi Zakona o upravnom postupku. Utvrđeno je da je izostala odluka nadležnog organa uprave da mu se zabranjuje učešće u javnom nadmetanju, a nije mu omogućeno ni ostvarivanje prava prečeg zakupa koje bi mu pripadalo prema zakonskim odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, važećem u vreme sprovođenja javnog nadmetanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca zaključujući da su tuženi, kao solidarni dužnici u smislu člana 414. stav 1. ZOO, dužni da tužiocu naknade štetu koju je pretrpeo usled nezakonitog ponašanja organa tuženih u smislu člana 154, 155. i 172. ZOO, a u vidu izmakle koristi, jer je tužilac po redovnom toku stvari mogao očekivati čist prihod, odnosno dobit od zasada maline na spornom zemljištu utvrđenu na osnovu nalaza i mišljenja veštaka agronomske struke, na koji stranke nisu imale primedbu, u visini od 5.083.500,00 dinara koliko mu je i dosuđeno pobijanom presudom, dok je odbio tužbeni zahtev za više traženi iznos od 6.008.800,00 dinara po osnovu naknade materijalne štete u vezi sa zasadom šljiva, za čije podizanje nije bila izdata saglasnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijama stranaka ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kod donošenja drugostepene odluke.

Članom 1. stavom 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br.62/06), propisano je da se ovim zakonom uređuje planiranje, zaštita, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga pitanja od značaja za zaštitu, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta kao dobra od opšteg interesa. Istim zakonom članom 62. do 71, propisani su uslovi i postupak davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Članom 69. istog zakona propisano je da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prestaje istekom vremena na koje je zaključen ili sporazumom ugovornih strana. Članom 70. istog zakona propisano je da se na raskid ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini primenjuju propisi o obligacionim odnosima. Odredbom člana 172. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni ovog suda, kako je u postupku utvrđeno da je na strani tužioca šteta nastala radnjama organa tužene Republike Srbije, kao i tužene Opštine Arilje, jer je tužilac koji je imao saglasnost za podizanje višegodišnjeg zasada maline ignorisan u svom pravu prečeg zakupa i nezakonito i napravilno isključen iz postupka javnog nadmetanja, zbog čega mu je neosnovano uskraćeno pravo da i dalje koristi navedeno zemljište i ubira plodove zasađenog malinjaka čiju je sadnju i uzgoj sam finansirao, to su tuženi,kao solidarni dužnici, dužni da tužiocu nadoknade prouzrokovanu materijalnu štetu na ime neubiranja plodova zasađenog malinjaka u visini koja je utvrđena veštačenjem, a sve shodno odredbama člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije tuženih, o pravima tužioca su odlučivali nenadležni organi, što je i utvrđeno tokom postupka, a čijim odlukama je tužilac izgubio faktičku državinu jer je tužiocu data saglasnost nadležnog organa uprave da na spornim katastarskim parcelama podigne višegodišnji zasad maline s vremenom eksploatacije od 12 godina, te pravni posao povodom koga je izdata ta saglasnost nije održan donošenjem odgovarajućih odluka u smislu poštovanja prava tužioca na preči zakup ili sačinjavanjem ugovora o zakupu nakon isteka ugovora prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, već je tuženi držan u zabludi i uverenju da ima razlog da uloži velika investiciona sredstva u zasad malinjaka i da će mu i dalje biti omogućeno da koristiti zemljište. Tužena Opština Arilje je odgovorna za naknadu štete jer nije stavila van snage odluku Komisije, koja nije imala ovlašćenje da donese odluku kojim je uskratila pravo tužiocu da učestvuje na licitaciji dok se odgovornost Republike Srbije i nadležnog ministarstva sastoji u tome što po principima dobre uprave, po pravu i obavezi nadzora i izvornog odlučivanja, nije otklonila propuste Opštine Arilje kome je te poslove poverila o čemu je bila uredno obaveštena pravnim lekovima koje je tužilac ulagao. Takođe, kako je utvrđeno, suprotno navodima revizija tuženih, Komisija ministarstva je 17.05.2013. godine sačinila zapisnik u kome je konstatovala da tužilac koristi zemljište zakupljeno 2008. godine po kome je rok zakupa istekao, konstatovala je i da je on saglasan da sačini vansudsko poravnanje, ali povodom zapisnika nije usledila konkretna odluka u skladu sa Zakonom o upravnom postupku, čime je tužiocu onemogućeno da se u zakonito sprovedenom upravnom postupku i eventualno upravnom sporu raspravi njegov status, a time i njegovo pravo da učestvuje u javnom nadmetanju ili nastavi da koristi zemljište u skladu sa navedenom saglasnošću ministarstva po osnovu koga je izvršio velika ulaganja.

Neosnovani su i navodi revizije tužioca kojima se ukazuje da mu pripada potpuna naknada, a ovo iz razloga jer je na osnovu elaborata o uzgoju maline tužiocu data saglasnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 09.06.2010. godine za podizanje višegodišnjeg zasada voća upravo prema tom elaboratu o uzgoju maline, a ne i šljive, zbog čega tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete koju je pretrpeo u vezi sa zasadom šljive, već samo za zasad maline kako je to pravilno ustanovio i drugostepeni sud. Takođe, neosnovani su navodi revizije tužene Republike Srbije da u postupanju ministarstva kao njenog organa nema elemenata koji se mogu pripisati u krivicu za nastanak štete, a upravo iz razloga koji su napred navedeni, a suprotno navodima revizije tužene utvrđeno je da tužilac nije bio bespravni korisnik te mu pripada pravo na naknadu potraživane štete koja mu je dosuđena, jer je zakupodavni odnos po zaključenom ugovoru trajao tri godine, a dalja njegova prava su mu uskraćena nezakonitim postupanjem organa tuženih. Neosnovano se navodima revizije tužene Opštine ukazuje na drugačije viđenje utvrđenog činjeničnog stanja, te ukazuje da je ugovor trajao samo tri godine bez mogućnosti njegovog produženja, kod utvrđenih činjenica da je nakon isteka tog ugovora to zemljište trebalo biti izdato u zakup, a da je tužiocu koji bi imao pravo prečeg zakupa nezakonitim radnjama kako tužene države tako i opštine čije je nenadležni organ zabranio učešće tužiocu u postupku licitacije, tužiocu onemogućeno da učestvuje u licitaciji i eventualno zakupi navedeno zemljište za naredni period. S obzirom na izneto, pravilna je odluka drugostepenog suda koji je prilikom ocene nepravilnog odnosno nezakonitog rada organa u vezi sa vršenjem njihovih funkcija, uzeo u obzir propisana pravila postupka za rad organa i sve okolnosti konkretnog slučaja i utvrdio postojanje štetne radnje kao posledice nepravilnog rada organa tuženih i uzročnoposledične veze između tih radnji i nastale štete za tužioca u visini štete na ime zasada malinjaka koju štetu su tuženi u obavezi da tužiocu naknade u smislu člana 172. ZOO. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale navode revizija stranaka ali shodno članu 414. stav 2. ZPP nije detaljno obrazlagao jer to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju navodi koji su već cenjeni od strane drugostepenog suda zkoji je dao jasne i pravilne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Shodno navedenom neosnovani su navodi revizija o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Spomenka Zarić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić