Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 383. ZPP na koju se revizijom ukazuje, jer je drugostepeni sud odlučio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, i nije ga izmenio bez održavanja rasprave, već je izveo pravne zaključke drugačije od prvostepenog suda na kojima je pravilno zasnovao preinačenje pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, na osnovu izvršne isprave - pravnosnažne presude Opštinskog suda u Petrovcu K br. 77/03 od 19.02.2004. godine, pred tada Opštinskim sudom u Petrovcu na Mlavi vođen je postupak izvršenja I. br. 202/04 (kasniji broj I-2660/10) po predlogu izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika, ovde neparničara, radi naplate novčanog potraživanja na ime troškova krivičnog postupka sa odgovarajućom kamatom i troškovima izvršenja. Izvršni dužnik je zet tužioca koji je tada sa tužiocem živeo u istom domaćinstvu. Prilikom sprovođenja izvršenja u domaćinstvu tužioca popisan je i zaplenjen traktor vlasništvo tužioca. Tužilac se tom prilikom protivio oduzimanju traktora, a potom se više puta (u svojstvu trćeg lica – učesnika) bezuspešno obraćao sudu sa zahtevom da mu se traktor vrati jer je njegova imovina, a ne imovina izvršnog dužnika. U tom cilju vodio je parnicu pred Opštinskim sudom u Petrovcu na Mlavi P. br. 371/2005 koja je okončana donošenjem pravnosnažne presude kojom je utvrđeno da je ovde tužilac vlasnik predmetnog traktora. Nakon toga, tužilac je u svojstvu učesnika (trećeg lica) izvršnom sudu podneo zahtev radi otklanjanja nepravilnosti u postupku izvršenja I. br. 202/2004 i vraćanja u državinu popisanog traktora, koji zahtev je rešenjem suda od 28.09.2009. godine odbijen, ali je rešavajući po prigovoru veće troje sudija rešenjem Ipv-I. 19/2009 od 01.12.2009. godine ukinulo tu odluku i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje. Nakon ponovnog odlučivanja Osnovni sud u Požarevcu, Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi je rešenjem I 2660/10 od 14.05.2010. godine odbio zahtev ovde tužioca za otklanjanje nepravilnosti i rešavajući po prigovoru veće troje sudija Osnovnog suda u Požarevcu je rešenjem Ipv-112/2010 od 30.07.2010. godine potvrdilo prvostepeno rešenje. Potom je određena prodaja predmetnog traktora i isti je prodat na javnoj prodaji dana 18.10.2011. godine za iznos od 149.040,00 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je vrednost spornog traktora na dan veštačenja 13.04.2017. godine u iznosu od 332.100,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 4516/2010 od 08.02.2013. godine usvojena je ustavna žalba ovde tužioca i utvrđeno je da je rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu, Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi I 2660/10 od 14.05.2010. godine i rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu Ipv 112/10 od 30.07.2010. godine povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava RS i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. i 2. Ustava RS.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se tužena obaveže na naknadu materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada suda kao državnog organa, usled propuštanja da u izvršnom postupku spreči javnu prodaju pokretne stvari - traktora u njegovom vlasništvu koji mu je popisan i oduzet suprotno pravilima tog izvršnog postupka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom člana 172. ZOO nalazeći da u konkretnom slučaju ne postoji nepravilan i nezakoniti rad organa tužene, jer je predmetni izvršni postupak sproveden i okončan namirenjem izvršnog poverioca u skladu sa pravilima izvršnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju postoji nezakonit i nepraviln rad suda i time odgovornost tužene Republike Srbije u smislu člana 172. ZOO za pretrpljenu materijalnu štetu tužiocu.

Članom 35. stav 2. Ustava RS kao i članom 172. ZOO propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokoju državni organ. Prema članu 6. Zakona o sudijama, za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Dakle, odgovornost države (Republike Srbije), uslovljena je nezakonitim ili nepravilnim radom suda, što podrazumeva neprimenjivanje ili pogrešnu primenu propisa kojima se regulišu pravila sudskog postupka (parničnog, krivičnog, izvršnog, vanparničnog ili prekršajnog) ili kojima se povređuju Ustavom zagarantovana prava iz ove oblasti (koja nisu u koliziji sa međunarodnim standardima i opšte usvojenim pravilima Međunarodnog prava). To znači da odgovornost za štetu može postojati u slučaju izvršenja radnje od strane sudije koja se nije smela preduzeti (aktivnom radnjom) ili propuštanjem preduzimanja zakonom propisane radnje u određeno vreme i na određeni način (nečinjenjem). Pri tom, prilikom ocene da li su ispunjeni uslovi za postojanje odgovornosti za nastalu štetu, treba imati u vidu da pogrešna primena prava kao i pogrešno tumačenje pravne norme, ne predstavlja ni nepravilan ni nezakoniti rad suda (sudije). Pogrešna primena prava može se kvalifikovati kao nezakonit rad samo u slučaju ako je u pitanju namera ili gruba nepažnja. To znači da za štetu koja nastane zbog pogrešne primene prava, kao posledice pogrešnog tumačenja propisa, Republika Srbija ne odgovara, jer takav postupak suda - sudije ne predstavlja nezakonitu radnju.

Predmetni postupak izvršenja vođen je po pravilima ZIP ("Sl. list SRJ", br. 28/00, 73/00, 71/01) koji je članom 68. i 193. propisivao da je predmet popisa i sprovođenja izvršenja predajom pokretne stvari mogla biti samo imovina izvršnog dužnika, a u navedenom izvršnom postupku popisan je i oduzet traktor tužioca kao trećeg lica (učesnika). O svemu tome je trebalo da vodi računa izvršni sud prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca za otklanjanje tako učinjene nepravilnosti, što nije učinio kada je i pored nesumnjivog dokaza o vlasništvu tužioca nad oduzetim traktorom, grubo zanemario propisana pravila postupka iz člana 68. i 193. ZIP i odbio zahtev tužioca kao učesnika (trećeg lica) za otklanjanje tako učinjene nepravilnosti, postupajući na taj način suprotno načelu zabrane prozrokovanja štete iz člana 16. ZOO, zbog čega je takvo postupanje suda u izvršnom postupku pravilno okarakterisano kao nepravilno u smislu člana 6. Zakona o sudijama u vezi člana 172. ZOO i osnov je odgovornosti tužene.

Kod takvog stanja, kao i utvrđene povrede ustavnih prava tužioca na sudsku zaštitu zajemčenog članom 22. stav 1. Ustava RS i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. i 2. Ustava RS donošenjem rešenja suda kojim je odbijen zahtev za otklanjanje učinjenih nepravilnosti u predmetnom izvršnom postupku propušteno je da se spreči namirenje izvršnog poverioca javnom prodajom pokretne stvari tužioca kao trećeg lica (učesnika) koja nije mogla biti predmet sprovođenja izvršenja, usled čega je tužiocu prouzrokovana šteta umanjenjem njegove imovine koju je tužena u obavezi da mu naknadi u visini utvrđenoj veštačenjem primenom člana 172, 185, 189. i 190. ZOO.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac propuštajući da prilikom podnošenja ustavne žalbe u postupku pred Ustavnim sudom podnese zahtev za naknadu materijalne štete izgubio pravo da istu zahteva u parničnom postupku nakon okončanja postupka po ustavnoj žalbi. Naime, članom 89. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/07, 99/11) koji se primenjuje u ovom slučaju i propisuje da odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud će odlučiti o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne odnosno nematerijalne štete kada je takav zahtev postavljen, zapravo je dato pravo slobode izbora podnosioca ustavne žalbe da zahtev za naknadu štete podnese u ustavnoj žalbi ili da se obrati parničnom sudu za naknadu štete po osnovu odluke Ustavnog suda kojom mu je utvrđena povreda ustavnog prava. S tim u vezi, primena člana 85. stav 3. istog Zakona kojim je propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, odnosi se na prekluziju odnosno gubitak prava podnosioca ustavne žalbe da zahtev za štetu pred Ustavnim sudom istakne u kasnijem toku postupka, pa navedena odredba ne dira u pravo podnosioca ustavne žalbe na izbor pravnog puta za ostvarenje prava na nakandu štete iz člana 89. Zakona. S toga, pravo tužioca da se o njegovom zahtevu za štetu odluči podnošenjem tužbe u ovom parničnim postupku po osnovu odluke Ustavnog suda Už 4516/2010 od 08.02.2013. godine nije prekludirano usled propuštanja da prilikom podnošenja ustavne žalbe takav zahtev podnese već predstavlja dozvoljen pravni put ostvarenja zaštite njegovog imovinskog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić