Ispitujući pobijanu presudu. u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema činjeničnom stanju koje je drugostepeni sud utvrdio nakon održane rasprave, tužilja kao kupac i tuženi kao prodavac zaključili su predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji Ov. ../2008 od 24.07.2008. godine. Predmet kupoprodaje je bio stan u izgradnji broj .., lamela A, po strukturi dvosoban, površine 55m2, na drugom spratu stambene zgrade u ulici ... u ..., kao i garažno mesto površine 12,50 m2, u kolektivnoj garaži u suterenskom delu zgrade. Ugovorena je kupoprodajna cena stana u iznosu do 66.000 evra (sa PDV-om koji plaća prodavac) i parking mesta u iznosu 7.500 evra, ukupno 73.500 evra, kao i plaćanje avansa u iznosu od 90% kupoprodajne cene, s tim da preostali deo u iznosu od 7.350 evra kupac isplati prodavcu po primopredaji ključeva. Ukoliko se ugovor o kupoprodaji ne zaključi zbog krivice prodavca, predviđeno je da je prodavac dužan da kupcu vrati avans uvećan za 5%, kao unapred utvrđen vid obeštećenja. Rok za završetak izgradnje je bio 15 do 18 meseci od dobijanja potvrde o prijavi radova, a datum završetka izgradnje dan kada je objekat spreman za tehnički prijem. Članom 11. predugovora predviđeno je da na dan potpisa i overe predugovora ili najkasnije u roku od 3 dana kupac isplaćuje prodavcu iznos od 90% kupoprodajne cene na ime avansa. Predugovor su potpisali tužilja i za tuženog ovlašćeno lice, sada pokojni BB, pored čijeg potpisa je stavljen pečat tuženog. Pre izvršene overe u sudu, u prostorijama tuženog, u prisustvu zakonskog zastupnika tuženog VV, njegovog zamenika BB i zaposlene GG, tužena je isplatila ugovoreni avans od 90% kupoprodajne cene stana i garažnog mesta. Deo novca za kupovinu stana u iznosu od 60.000 evra tužilja je obezbedila pozajmicom od porodičnog prijatelja. U periodu od 2002. - 2006. godine godine tužilja je obavljala poslove knjigovođe za tuženog kao vlasnik knjigovodstvene agencije, a potom do 2013. godine za firmu „DD“ koja je imala zaključeni ugovor o pružanju knjigovodstvenih usluga sa tuženim. Odmah nakon isplate i u narednom periodu tužilja je zahtevala da joj se izda priznanica za predati novac, ali su je zakonski zastupnik tuženog i njegov zamenik uveravali da za tim nema potrebe jer se dugo znaju i da će sve biti u redu. Novac koji je tužilja isplatila nikada nije uplaćen na žiro račun tuženog iako je tužilja upozoravala na zakonsku obavezu da se to učini. Za stanove na predmetnoj lokaciji bila su još dva kupca koji su kupoprodajnu cenu isplatili na isti način kao i tužilja, bez uplate na žiro račun tuženog. Dopisom od 25.11.2013. godine tužilja je obavestila tuženog da raskida predugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 24.07.2008. godine i pozvala ga da u roku od tri dana izvrši povraćaj iznosa od 66.150 evra, iznosa od 3.675 evra zbog kašnjenja u izgradnji i iznosa od 22.223,00 dinara koji je uplatila na ime takse za overu predugovora. Tuženi nije otpočeo sa izgradnjom objekta u kojem je trebalo da se nalazi stan čiju je izgradnju tužilja finansirala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, ocenom izvedenih dokaza, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je pravilan zaključak suda da između parničnih stranaka nije zaključen predugovor o kupoprodaji već ugovor koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o građenju, u smislu člana 630. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se tužilja obavezala da finansira izgradnju stana i garažnog mesta koje je kupila, te da je zbog neizvršenja ugovornih obaveza (budući da izgradnja zgrade nije ni započeta) osnovano raskinula ugovor i tražila povraćaj datog na ime isplaćenog avansa od 90% kupoprodajne cene, uvećanog za ugovornu kaznu od 5%, sve sa zakonskom zateznom kamatom od izvršene isplate, shodno članu 214. i 277. ZOO.

Revizijom tuženog se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, tako što je pogrešno primenio pravila o dokazivanju i teretu dokazivanja, zbog čega je činjenično stanje nepravilno i nepotpuno utvrđeno.

Naime, drugostepeni sud je primenom člana 383. stav 3. ZPP, radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, održao raspravu i ponovio izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Ako ne prihvata činjnično stanje utvrđeno prvostepenom presudom drugostepeni sud može da na osnovu održane rasprave i autonomne ocene dokaza i rezultata dokazivanja utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je navedeno u prvostepenoj presudi, s tim da je dužan da se drži pravila propisanih u Zakonu o parničnom postupku, uključujući i pravila o načinu utvrđivanja činjenica, o oceni dokaza koja mora biti obrazložena i obaveznoj sadržini obrazloženja presude, na koje revizija određeno ukazuje isticanjem da su u postupku pred drugostepenim sudom nepravilno primenjene odredbe člana 7, 8, i 231. stav 2. i 3. ZPP.

Odredbom člana 7. ZPP predviđeno je raspravno načelo tako što je propisano da će sud formirati činjeničnu podlogu za odlučivanje o osnovanosti zahteva samo od činjenica koje su stranke iznele i da će izvoditi samo one dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. Iznošenje procesnog (činjeničnog i dokaznog) materijala u tekstu te odredbe formulisano je kao dužnost stranke, a u stvari se radi o procesnom teretu koji stranka treba da podnese ukoliko želi da uspe u parnici. Pravilo o teretu dokazivanja, sadržano je u članu 231. stav 2 i 3. ZPP, prema kojoj odredbi stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava, ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

U konkretnom slučaju, tužilja je sa pozivom na pravne posledice raskida ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog i pravila o ugovornoj kazni, shodno članu 132. i 270. ZOO, tužbenim zahtevom tražila da joj tuženi vrati novčani iznos od 66.150 evra po osnovu isplaćenog avansa od 90% ugovorene cene stana i garažnog mesta i novčanog iznosa od 3.675 evra po osnovu ugovorne kazne od 5% isplaćenog avansa, tvrdeći da je avans isplatila u gotovini – na ruke zakonskom zastupniku tuženog na dan overe ugovora, bez priznanice ili druge pismene isprave o izvršenoj isplati, a da tuženi svoju ugovornu obavezu izgradnje i predaje stana nije ispunio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilja je zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog osnovano raskinula predugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 24.07.2008. godine, u skladu sa odredbama članova 68, 124, 125, 127 i 130. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da do 25.11.2013. godine, kada je preko punomoćnika obavestila tuženog da ugovor raskida, tuženi nije ni započeo sa gradnjom objekta a iz njegovog ponašanja proizilazi da svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. Prema pravnim posledicama raskida propisanim odredbama člana 132. stav 1. ZOO, raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2. navedenog člana). Saglasno procesnom teretu dokazivanja, tužilja je stoga bila u obavezi da dokaže da li je i kada isplatila tuženom iznos od 66.150 evra na ime dela isplate kupoprodajne cene, što pretstavlja bitnu činjenicu za ostvarenje njenog prava na vraćanje datog po osnovu raskida ugovora, koja po mišljenju ovog suda, nije pouzdano utvrđena.

Naime, drugostepeni sud je odluku bazirao isključivo na iskazu tužilje koja se izjasnila o okolnostima i načinu isplate kupoprodajne cene, u situaciji kada je zastupnik tuženog negirao da je tuženi primio bilo kakvu uplatu za stan od tužilje i kada o tome nema pismenih dokaza, a svedok koja je u to vreme bila zaposlena kod tuženog i po navodima tužilje bila prisutna isplati, nije potvrdila njene navode. Pri tome, nisu otklonjene niti obrazložene brojne nelogičnosti u navodima tužilje u tužbi i prilikom saslušanja u svojstvu stranke na raspravi pred prvostepenim i drugostepenim sudom, na koje je ukazivano i u prethodnom ukidajućem rešenju drugostepenog suda, u vezi sa tim da li je isplatila celokupnu kupoprodajnu cenu ili avans od 90% ugovorene cene, i zbog čega taj novac nije uplaćen na žiro račun tuženog i evidentiran kroz njegove poslovne knjige. Ovo stoga što je to bila zakonska obaveza tuženog koji je poslovao kao pravno lice, za koju je tužilja morala znati, kao lice koje je profesionalno pružalo knjigovodstvene usluge tuženom, shodno članovima 1, 2, 8, 9, 12 i 17. Zakona o računovodstvu i reviziji („Sl. glasnik RS“,br.46/2006,111/2009,99/2011) i članovima 1, 3 i 32. Zakona o platnom prometu („Sl.listSRJ“,br.2/2002,5/2003, „Sl.glasnik RS“,br.43/2004,62/2006,111/2009,31/2011), važećih u to vreme.

Pravilna ocena dokaza i slobodno sudijsko uverenje podrazumevaju odgovarajući kvalitet obrazloženja iz kojeg treba da se vidi proces mišljenja kojim je sudija primenjujući pravila logike, psihologije i životnog iskustva, došao do zaključka o istinitosti ili neistinitosti utvrđenih činjenica. To treba da pretstavlja sadržajnu, suštinsku analizu i ocenu svakog dokaza po njegovoj unutrašnjoj vrednosti i uzajamnoj vezi sa drugim dokazima ili utvrđenim činjenicama. Nedostatak potrebnih razloga o odlučnim činjenicama, odnosno zbog čega je iskaz stranke ili nekog svedoka jasan i uverljiv, a posebno u čemu je unutrašnja logika povezanosti određenih okolnosti, koje ukazuju na postojanje određene činjenice, čini sudsku odluku nevaljanom.

Iz svega navedenog proizilazi da za sada nije pouzdano utvrđeno da je tužilja isplatila tuženom novac na ime dela ugovorene kupoprodajne cene po osnovu avansa, a bez razjašnjenja tog pitanja nije moguće pravilno odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu, pravilnom primenom materijalnog prava.

Sporazum o ugovornoj kazni je akcesorni ugovor koji deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi i gubi pravno dejstvo ako je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara, shodno članu 272. ZOO, o čemu nižestepeni sudovi nisu vodili računa prilikom odlučivanja.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić