Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2729/19 od 29.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16011/17 od 10.12.2018. godine u delu stava 1. izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 600.000,00 dinara, kao i u stavu 2. i 3. izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16011/17 od 10.12.2018. godine u preostalom delu stava 1. izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da pored iznosa iz stava 1. izreke ove presude isplati i iznos od još 192.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu 5. izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16011/17 od 10.12.2018. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 132.850,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa napomenom da se revizija razmatra i u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, što je u interesu ravnopravnosti građana i ako je potrebno novo tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Somboru Reh 135/16 od 29.03.2017. godine tužilac je rehabilitovan, a presude Vojnog suda u Beogradu K 126/96 od 20.03.1996. godine i Vrhovnog vojnog suda II K 86/96 od 05.09.1996. godine, kao i njihove pravne posledice utvrđene ništavim. Navedenim presudama tužilac je bio osuđen zbog izvršenja krivičnog dela odbijanje i upotreba oružja iz člana 202. stav 1. KZ SRJ i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od osam meseci. Tužilac je bio u pritvoru od 23.02.1996. do 20.03.1996. godine, a kaznu zatvora je izdržavao u periodu od 10.01.1997. do 26.04.1997. godine kada je pomilovan i pušten na slobodu. Ukupno je bio lišen slobode 132 dana. Ranije nije bio osuđivan. U periodu kada je izdržavao kaznu tužilac je imao 23 godine, bio oženjen, živeo je sa suprugom koja je bila bolesna i ocem invalidom. Živeo je u maloj sredini, pa mu je teško sve to palo jer nije mogao da se pravda pred ljudima, a problem mu je predstavljalo i traženje posla zbog krivičnog postupka koji se protiv njega vodio.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 26. stav 3. i člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji kao i člana 200. ZOO, našao da je tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade nematerijalne štete delimično osnovan i po tom osnovu tužiocu dosudio iznos od 792.000,00 dinara dok je razliku do traženog iznosa od još 792.000,00 dinara odbio kao neosnovan. Pri tome, sud je imao u vidu sve okolnosti naznačenog slučaja, a posebno značaj povređenog dobra i cilju kome služi naknada koja se dosuđuje. U pogledu naknade materijalne štete zahtev tužioca je odbio kao neosnovan, nalazeći da tužilac nije dokazao visinu traženih materijalnih troškova i u tom slučaju primenio pravilo o teretu dokazivanja na štetu tužioca.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu nematerijalne štete potvrdio prvostepenu presudu za iznos od 600.000,00 dinara (deo stava prvog izreke), nalazeći da je imajući u vidu okolnosti slučaja prvostepeni sud previsoko opredelio naknadu u pogledu nematerijalne štete. Prihvatio je i stanovište prvostepenog suda vezano za stav 2. i 3. izreke prvostepene presude nalazeći da je sud pravilno ocenio da tužilac nije dokazao da ima pravo na materijalnu štetu i da nema pravo na iznos preko dosuđenog za nematerijalnu štetu. Dalje, drugostepeni sud nalazi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po ovom osnovu treba kao pravičan iznos dosuditi 600.000,00 dinara, pa je prvostepenu presudu u stavu 1. izreke za iznos preko 600.000,00 do 192.000,00 dinara preinačio i odbio kao i odluku o troškovima postupka, pri čemu je iste umanjio sa iznosa od 150.000,00 i 7.270,00 dinara na iznos od 132.850,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odbijanja tužbenog zahteva tužioca za iznos materijalne štete od 220.500,00 dinara kao i za iznos nematerijalne štete od 192.000,00 dinara (stav 2. i 3. izreke prvostepene presude). Vezano za dosuđeni iznos od 600.000,00 dinara, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, imajući u vidu okolnosti slučaja, prenisko opredelio iznos koji po tom osnovu pripada tužiocu. Imajući u vidu godine kada se sve to dešavalo, tj. da je tužilac imao 23 godine i okolnosti u kojima se sve dešavalo, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno opredelio visinu naknade nematerijalne štete kao vid satisfakcije u ovom slučaju. Sve to je ishodovalo preinačenju drugostepene presude u tom delu i potvrđivanja prvostepene presude za dosuđeni iznos nematerijalne štete, a time i troškova postupka (stav 1. i 5. izreke prvostepene presude).

S obzirom na navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je u skladu sa čl. 153. i 165. ZPP, prema važećoj advokatskoj tarifi i zahtevu tužioca.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić