U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Tatjana Hadži Vazarević, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je privremeni zastupnik Srećko Mitrić, advokat iz ..., VV i mal. GG, čiji je zakonski zastupnik majka DD, sve iz ..., ..., koje zastupa Zoran Milojković, advokat iz ..., radi utvrđenja, činidbe i isplate duga po tužbi i utvrđenja i isplate duga po protivtužbi tuženih VV i mal. GG, odlučujući o reviziji tuženih VV i mal. GG, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 58/2018 od 14.03.2019. godine, u sednici veća od 17.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih VV i mal. GG izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 58/2018 od 14.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 20483/10 od 16.01.2017. godine, u delu izreke pod I stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i utvrđeno da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo Ugovor o kupoprodaji između tužioca kao prodavca i sada pok. ĐĐ kao kupca, a pravnog prethodnika tuženih, koji je overen 24.07.1997. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod 2) Ov br. 3192/97, kao i aneksi ovog Ugovora od 24.07.1997. godine, 22.12.1998. godine i 28.11.1999. godine, što su tužene dužne da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, obavezani su drugotužena VV i trećetužena mal. GG, čiji je zakonski zastupnik majka DD, da isprazne od svih lica i stvari kuću br. ... u Ul. ... u ..., izgrađenu na k.p. br. ..., ... i ... KO ... Stavom trećim izreke, obavezane su iste tužene da tužiocu isplate iznos od 943.250,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom na valutu evro i to: na iznos od 242.000 evra od 01.01.2001. godine do 19.04.2007. godine; na iznos od 308.000 evra od 20.04.2007. godine do 09.03.2016. godine; na iznos od 893.750 evra od 10.03.2016. godine do 14.10.2016. godine i na iznos od 943.250 evra od 15.10.2016. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena BB da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 389.160,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezane su tužene VV i mal. GG da tužiocu solidarno na ime troškova postupka isplate iznos od 3.113.280,00 dinara. U delu izreke pod II stavom prvim, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca VV i mal. GG da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji objekta u izgradnji, overen pred Drugim opštinskim sudom Ov 3192/97 dana 24.07.1997. godine, pravovaljan i da proizvodi pravno dejstvo, kao i da su ove tužene – protivtužilje na osnovu tog ugovora i ostavinskog rešenja stekle pravo svojine na 2/3 idealnih delova nepokretnosti - stambenog objekta u Ul. ... br. ... u ..., na delu k.p. br. ..., ... i ... KOB ..., kao neosnovan. Stavom drugim ovog dela izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev protiv tužilje VV i mal. GG kojim su tražile da se obaveže tuženi da im isplati iznos od 1.087.750 evra koji iznos odgovara ranije važećoj valuti od 2.175.000 DEM, sa kamatom i to: na iznos od 2.175.000 DEM sa domicilnom kamatom počev od 24.07.1997. godine do 31.12.2001. godine, a na iznos od 1.087.750 evra sa kamatom koju određuje Centralna Evropska banka po stopi od 6% godišnje, počev od 01.01.2002. godine do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine pa ubuduće do konačne isplate, sa zakonskom zateznom kamatom koju određuje Centralna Evropska banka za evro, saglasno Zakonu o visini stope zatezne kamate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev istih tuženih-protivtužilja da se obaveže tužilac-protivtuženi da tužiljama isplati iznos od 133.643.249,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, čija stopa je određena članom 3. Zakona o zateznoj kamati i koja će se obračunavati metodom prostog interesnog računa, u smislu odredbe člana 6. Zakona o zateznoj kamati, počev od dana donošenja prvostepene presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev ovih protivtužilja za naknadu troškova postupka po protivtužbi. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene BB za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 58/2018 od 14.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i prvostepena presuda potvrđena u delu I, u stavovima prvom, drugom i delu stava trećeg izreke, u odnosu na iznos glavnog duga i kamatnih početaka na iznose od 308.000 evra, 893.750 evra i 943.250 evra, kao i u delu II u stavovima prvom i petom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u delu I, u preostalom delu stava trećeg izreke u pogledu ispunjenja glavnog duga i zakonske kamate, kao i kamatnog početka na iznos od 242.000 evra, tako što se obavezuju tužene VV i mal. GG da tužiocu iznos glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom na valutu evro, i to: na iznos od 242.000 evra, počev od 19.04.2006. do 19.04.2007. godine; na iznos od 308.000 evra počev od 20.04.2007. godine do 09.03.2016. godine; na iznos od 893.750 evra počev od 10.03.2016. godine do 14.10.2016. godine i na iznos od 943.250 evra od 15.10.2016. godine do isplate, solidarno isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok se zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na valutu evro na iznos od 242.000 evra za period od 01.01.2001. godine do 18.04.2006. godine, odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu I, u stavovima četvrtom i petom izreke i u delu II, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke i predmet u tim delovima vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužene VV i mal. GG su blagovremeno izjavile reviziju ''iz svih zakonom predviđenih razloga'', sa blagovremeno podnetom dopunom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, u početku zajedno sa EE (nosiocem prava gradnje po osnovu ugovora o poklonu od svoje majke ŽŽ i rešenja kojim mu je utvrđeno pravo preče gradnje) kao suinvestitorom finansirao izgradnju objekta na noformiranim parcelama ... i ... prve dve godine, da bi nakon 23.07.1997. godine, kada su na tužioca uz naknadu preneta sva prava po osnovu gradnje, dalju gradnju objekta nastavio samostalno, s tim da je u toku 1996/1997 godine kupio i objekat na susednoj parceli .... U proleće 1998. godine tužilac se sa porodicom uselio u novosagrađeni objekat (prethodno je srušio staru kuću u Ul. ...), pa je radi nastavka gradnje objekta koju je lično finansirao, a izvodio preko svog preduzeća ''ZZ'' zatražio pozajmicu od pravnog prethodnika tuženih - njihovog oca, sada pok. ĐĐ. ĐĐ je tužiocu odobrio pozajmicu u iznosu od 1.500.000 DEM sa kamatom od 3% mesečno, počev od aprila 1997. godine, pa kako je objakat bio u izgradnji, i nije imao građevinsku dozvolu, na njemu nije mogla da se konstituiše hipoteka, zbog čega je kao garancija za vraćanje zajma između tužioca i pravnog prethodnika tuženih dogovoreno da se zaključi ugovor o kupoprodaji objekata u izgradnji. Inače, rok za vraćanje zajma bio je 12 meseci od zaključenja ugovora o kupoprodaji, znači jula 1998.godine, kamata koja je tekla od aprila 1997. godine obračunata za 15 meseci iznosi 675.000 DEM, i zajedno sa glavnim dugom od 1.500.000 DEM čini iznos duga od 2.175.000 DEM. Ugovor o kupoprodaji je overen 24.07.1997. godine, sačinio ga je advokat Milenko Dunđer po nalogu ĐĐ, predmet ugovora je objekat u izgradnji u Ul. ... (što odgovara sadašnjem broju ...), a kupoprodajna cena je iznosila 8.047.500,00 dinara, za koju je navedeno da ju je kupac isplatio momentom zaključenja ugovora, o čemu je sačinjena i potvrda. U ugovor je uneta klauzula o pravu prečeg otkupa u korist tužioca i ugovoren je rok izgradnje od 12 meseci i obaveza predaje u posed objekta. Istog dana je sačinjen i aneks ugovora kojim je pravo prečeg otkupa prodavca utvrđeno po ceni od 2.175.000 DEM (onoliko koliko je iznosio i zajam). Ovaj aneks je zamenjen sporazumom neoznačenog datuma kojim je ugovoreno da će se osnovni ugovor smatrati rakinutim ukoliko prodavac isplati kupcu iznos od 2.175.000 DEM do 24.10.1998. godine, a na kraju teksta ovog sporazuma advokat Dunđer, punomoćnik kupca, rukom je dopisao da se utvrđuje glavnica po kreditu 1.500.000 DEM, a da će interes biti obračunat sa danom vraćanja glavnice. Utvrđeno je da su ove ugovorne strane zaključile još nekoliko sudski overenih aneksa ugovora o prodaji, kojima je odlagana obaveza prodavca da preda kupcu nepokretnost, da su sukcesivno sačinjavani i zapisnici o primopredaji nepokretnosti, s tim što su novijima prethodni bili stavljani van snage. Sve ugovore, potvrde, anekse i zapisnike u ime kupca je potpisao advokat Milenko Dunđer, koji tužiocu nije davao nikakav novac, niti je bio ovlašćen da od njega prima novac, a tužilac je bez obzira na navedene ugovore i zapisnike o primopredaji, sve vreme bio u posedu predmetne nepokretnosti i u njoj stanovao sa svojom porodicom sve do jula 2000. godine, kada je napustio zemlju, u koju se vratio pola godine kasnije. Tužilac je vraćao zajam ocu tuženih od aprila 1997. godine do 2000. godine, tako što je na ime kamate od 3% mesečno plaćao ocu tuženih iznos od 45.000 DEM mesečno, sa kojom isplatom je prestao kada je zaključio da je isplatio više od pozajmljenog iznosa. Za vreme dok se tužilac nalazio u inostranstvu otac tuženih se nasilno uselio u kuću, čiji jedan deo i nije bio predmet osporenog ugovora, a potom je cela kuća izdata marokanskoj ambasadi u zakup kao rezidencija, počev od 01.01.2001. godine. Nakon što je pravni prethodnik tuženih ĐĐ ubijen u ..., oktobra 2000. godine, tužene VV i GG su ostale u državini kuće u ... i nastavile da je izdaju u zakup. Sva tužiočeva dokumentacija, uključujući i dokaze o vraćanju zajma, čuvana je u ličnom sefu tužioca koji se nalazio u zgradi njegovog preduzeća, ali nepoznata lica su iselila i tužiočevo preduzeće i zaposlene i odnela svu dokumentaciju. Poravnanjem pred javnim beležnikom zaključenim 16.06.2016. godine između tužioca, sa jedne strane i ŽŽ, EE i II, sa druge strane, regulisani su njihovi međusobni odnosi u vezi sa zajedničkom izgradnjom i utvrđeno je da je tužilac vanknjižni vlasnik kuće br. ... u Ul. ..., a tužilac je neometan od ovih lica, imao isključivu državinu i na ovim parcelama i na kasnije izgrađenom objektu. U stečajnu masu preduzeća ''ZZ'' nije ušla sporna porodično-stambena zgrada, u otvorenom stečajnom postupku koji nije okončan, niti je to preduzeće tužiocu osporavalo vlasništvo nad objektom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je osporeni ugovor o kupoprodaji ništav, da je u pitanju prividan pravni posao koji prikriva usmeni ugovor o zajmu zaključen između pravnog prethodnika tuženih kao zajmodavca i tužioca kao zajmoprimca, a sačinjen kao sredstvo obezbeđenja vraćanja zajma pre dospelosti obaveze tužioca kao dužnika iz tog ugovora.

Navodima revizije se pravilnost pobijane presude ne dovodi u sumnju. U postupku je nesumnjivo utvrđena odlučna činjenica da je ugovor o kupoprodaji zaključen pre dospelosti novčanog potraživanja iz ugovora o zajmu (a ne posle), dakle, zaključen je kao sredstvo obezbeđenja vraćanja zajma, a što dokazuje i činjenica da je tri godine nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji tužilac sa porodicom nastavio da stanuje u kući, bez naknade. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se pravni prethodnik tuženih, koji se bavio davanjem novca na zajam uz kamatu, na ovaj način obezbedio. Kako se radi o prividnom ugovoru iz člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev da se utvrdi da ugovor o kupoprodaji i svi aneksi ovog ugovora su ništavi pravni poslovi koji ne proizvode pravno dejstvo, te iz istog razloga odbio protivtužbeni zahtev tuženih VV i mal. GG kojim su tražile da se utvrdi da je ovaj ugovor pravovaljan i da proizvodi pravno dejstvo. Kako je ugovor o zajmu konsesualni ugovor, za koji nije propisana obavezna pismena forma, to su pravilno nižestepeni sudovi sadržinu ovog ugovora utvrdili dozvoljenim dokaznim sredstvima, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Kao vanknjižni vlasnik nepokretnosti tužilac je aktivno legitimisan u ovoj parnici, a navodi revizije koji dovode u sumnju tužiočevo vlasništvo predstavljaju navode kojima se osporava činjenično stanje, što, s obzirom na potvrđujuću odluku drugostepenog suda u ovom pogledu, nije dozvoljen revizijski razlog. Pravilna je i odluka kojom su tužene VV i GG obavezane da tužiocu naknade vrednost ostvarenih koristi od izdavanja u zakup njegove nepokretnosti. Ovakav zahtev je zasnovan na pravilnoj primeni odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 39. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, jer su ove tužene nesavesni držaoci nepokretnosti, a svakako od podnošenja zahteva za isplatu, i kao posredni i kao neposredni držaoci nepokretnosti. Posledica ništavosti ugovora u smislu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima jeste uzajamni povraćaj datog, ali se u konkretnoj situaciji revidenti ne mogu pozivati na ovu odredbu, kod nesporne činjenice da je ugovor o kupoprodaji bio prividan ugovor i da pravni prethodnik tuženih, označen u tom ugovoru kao kupac, nije tužiocu isplatio kupoprodajnu cenu, pa ne može biti obavezan ni da izvrši njen povraćaj. Uostalom, saglasno članu 66.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost, pa će se o pravu tuženih na povraćaj sredstava koje je njihov pravni prethodnik dao na ime zajma tužiocu, odlučiti u daljem toku postupka, s obzirom da je prvostepena presuda u tom delu ukinuta.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i ostale navode revizije, ali nalazi da o njima nižestepene odluke sadrže dovoljne i neprotivrečne razloge, te da su sve okolnosti od značaja za presuđenje raspravljene tokom dugotrajnog trajanja ovog postupka. Odluka drugostepenog suda u preinačenom delu (stav drugi izreke drugostepene presude) je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava (član 395. Zakona o obligacionim odnosima), kao i pravilnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, jer se vodilo računa da preinačenje ne bude na štetu žalioca, ako se samo on žalio (član 395. ZPP).

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP i odlučio da detaljno ne obrazlaže ovu presudu u odnosu na navode revizije kojima se ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet savesne ocene drugostepenog suda, jer se detaljnijim obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti bi se doprinelo ujednačenom tumačenju prava, a saglasno ovlašćenju iz člana 414. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić