U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dragan Grebo, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Bojan Tadić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 689/18 od 18.04.2018. godine, u sednici veća od 27.03.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 689/18 od 18.04.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mionici P 322/17 od 14.12.2017. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 300.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, 100.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha kao i na ime materijalne štete 50.000,00 dinara na ime troškova lečenja i 500.000,00 dinara na ime trajnog gubitka radne sposobnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 154.725,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 689/18 od 18.04.2018. godine u stavu 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog (treba tužioca) i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mionici P 322/17 od 14.12.2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi zbog gubitka radne sposobnosti isplati 500.000,00 dinara sa kamatom. U stavu 2. izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti 300.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog naruženosti 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2009. godine kao i da mu na ime naknade materijalne štete na ime troškova lečenja isplati 4.778,28 dinara sa kamatom, a preko dosuđenog iznosa do traženih 50.000,00 dinara sa kamatom u tom delu zahtev je odbijen. U stavu 3. izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova isplati 262.600,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a što u konkretnom slučaju po članu 407. ZPP ne može biti osnov za izjavljivanje ovog pravnog sredstva.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su dugi niz godina bili u prijateljskim odnosima. U teškom alkoholisanom stanju 22.01.2009. godine tuženi je bez ikakvog povoda nožem napao tužioca kojom prilikom mu je naneo više uboda u predelu grudi i stomaka, zbog kojih povreda je tužilac operisan i duže se nalazio na bolničkom lečenju. Prema obavljenom veštačenju u postupku utvrđeno je da je tužilac tom prilikom zadobio više teških telesnih povreda, a koje su opisane u nižestepenim odlukama. Zbog navedenih povreda protiv tuženog je pred Višim sudom u Valjevu vođen krivični postupak u predmetu K 39/10 zbog krivičnog dela ubistva u pokušaju iz člana 113. Krivičnog zakonika u kom postupku je utvrđeno postojanje istog dela, ali zbog toga što je delo izvršeno od strane tuženog koji je bio u stanju potpune neuračunljivosti isključena odgovornost tuženog kao izvršioca. Rešenjem istog suda K 39/10 od 06.12.2011. godine odbijen je predlog Višeg javnog tužioca u Valjevu za izricanje mere bezbednosti tuženom obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. Krivičnog zakonika pa je krivični postupak obustavljen uz izricanje mere bezbednosti – oduzimanje predmeta izvršenja dela, odnosno noža na rasklapanje. Istim rešenjem, koje je postalo pravnosnažno 06.01.2012. godine tužilac je kao oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, a parnicu je pokrenuo tužbom od 28.04.2014. godine tražeći naknadu nematerijalne i materijalne štete po vidovima i iznosima kako je navedeno u nižestepenim odlukama. U postupku je obavljeno veštačenje preko veštaka medicinske struke pa je utvrđeno da je tužilac trpeo fizičke bolove, zatim da kod njega postoji umanjenje životne aktivnosti od 20%, da postoji naruženost srednjeg stepena, da je pretrpeo strah sve na način i u trajanju kako je to opisao veštak u svom nalazu a nižestepeni sudovi prihvatili.

Ceneći sve napred navedeno, a posebno činjenicu da ne postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda kojom bi bilo utvrđeno da je tuženi u konkretnoj situaciji počinio krivično delo, a što bi tužiocu omogućavalo korišćenje privilegovanog roka zastarelosti za naknadu štete iz člana 377. ZOO, prvostepeni sud je našao da, imajući u vidu momenat nastanka štete, odnosno štetnog događaja, vreme pravnosnažnog okončanja postupka pred krivičnim sudom, istaknutog imovinskog zahteva u tom postupku, činjenice kada je podneta tužba za naknadu štete, da je nastupila zastarelost potraživanja po svim traženim vidovima, pa je zbog toga tužbeni zahtev odbijen. Međutim, drugostepeni sud je smatrao da u ovom slučaju postoji mogućnost da se na zastarelost potraživanja primeni član 377. ZOO – prouzrokovanje štete krivičnim delom te je našao da nije nastupila zastarelost s obzirom da se radi o krivičnom delu ubistva u pokušaju, pa je, polazeći od utvrđenih činjenica vezanih za intenzitet i vreme trajanja bola, straha, stepen umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, te troškova lečenja u tom delu delimično usvojio zahtev kako je navedeno dok je za veće traženje po osnovu troškova lečenja i izgubljene radne sposobnosti zahtev kao neosnovan odbijen.

Polazeći od činjenica da je tuženi tužioca teško povredio i time mu prouzrokovao nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha, duševnih patnji, zbog umanjene životne aktivnosti i naruženosti 22.01.2009. godine, da je tužilac lečenje okončao odnosno da mu je zdravstveno stanje konsolidovano godinu dana posle druge operacije kile odnosno 01.12.2010. godine, a da je tužba za naknadu pomenutih vidova štete podneta 28.04.2014. godine, te da nije bilo uslova za prekid niti zastoj toka zastarelosti, pravilan bi bio stav prvostepenog suda da je u ovom slučaju tužiočevo potraživanje prema tuženom za naknadu štete zastarelo. Jedini izuzetak, jedini osnov da do zastarelosti ne dođe u ovom slučaju je primena člana 377. ZOO. Odredbom tog člana je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Član 13. ZPP je propisao da u parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Sa navedenog aspekta osnovano se u reviziji navodi da u ovom slučaju ne postoji pravnosnažna krivična presuda kojom bi se tuženi oglasio krivim za neko krivično delo. Samim tim bi bio i pravilan stav iznet u reviziji da nije prihvatljivo isticanje u odluci drugostepenog suda da je nesporna činjenica da je tužilac izvršilac krivičnog dela.

Međutim, i po mišljenju ovog suda, kod svega navedenog, postoje uslovi da se na rok zastarelosti potraživanja naknade štete primeni pravilo iz člana 377. stav 1. ZOO.

U konkretnom slučaju krivični sud odnosno Viši sud u Valjevu je svojim rešenjem K 39/10 od 06.12.2011. godine odbio predlog javnog tužioca za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 82. KZ prema okrivljenom BB zbog protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo – krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. KZ u vezi člana 30. KZ, pa je krivični postupak obustavljen. Dakle, u tom postupku krivični sud je nesumnjivo utvrdio da je ovde tuženi učinio protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo ubistvo u pokušaju jer je u neuračunljivom stanju pokušao da liši života ovde tužioca na način kako je to bliže opisano u pomenutoj krivičnoj presudi. Međutim, u tom postupku krivični sud je postupao po predlogu javnog tužioca za izricanje mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara iz člana 84. Krivičnog zakonika i našao da nema uslova za izricanje te mere. Ono što je bitno to je da krivični sud u svojoj pomenutoj odluci konstatuje da nema optužni akt po kome bi postupao dalje u tom postupku, te je zbog toga odlučio da obustavi krivični postupak protiv okrivljenog. Nije sporno da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti (član 23. stav 1. KZ – ''Službeni glasnik RS'' 85/2005 a koji je važio u vreme kada je učinjeno pomenuto delo). Stanje uračunljivosti u postupku utvrđuje krivični sud ali je procesna pretpostavka za tu radnju suda pokretanje odgovarajućeg postupka u kome bi se svakako na bazi medicinskog veštačenja ali i drugih okolnosti cenilo ne samo da li je neko lice neuračunljivo nego i da li postoje eventualna skrivljena neuračunljivost iz člana 24. istog zakona a što bi u ovom slučaju bilo posebno bitno. To zbog toga što je veštak medicinske struke u krivičnom postupku naveo, a javni tužilac to prihvatio, da je u ovom slučaju okrivljeni bio u neuračunljivom stanju zbog alkoholisanosti ali i zbog toga što je iz zagrejane prostorije naglo izašao na hladan vazduh napolju. Da je u ovom slučaju postojao odgovarajući optužni akt krivični sud bi se bez sumnje izjasnio o okolnostima koje su napred pomenute odnosno da li je okrivljeni sam izazvao neuračunljivost a sve okolnosti slučaja (nakon izlaska iz zagrejane prostorije okrivljeni je pomagao oštećenom da upale traktor pa ga je tek nakon nekog vremena povredio nožem) uzevši u obzir i mišljenje veštaka upućuju na to da bi krivični sud utvrdio skrivljenu neuračunljivost kod okrivljenog u ovom slučaju.

Po mišljenju ovog suda u situaciji kada je u krivičnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je okrivljeni učinio protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo, a zbog nepostojanja optužnog akta kao procesne pretpostavke za vođenje krivičnog postupka i donošenje odluke krivičnog suda zbog neuračunljivosti okrivljenog, parnični sud može da na bazi činjenica koje su utvrđene u krivičnom postupku izvede činjeničnopravni zaključak o postojanju krivičnog dela odnosno da na zastarelost potraživanja naknade štete koristi rok iz člana 377. ZOO. Upravo sve navedeno su i razlozi zbog kojih ovaj sud smatra da i u konkretnom slučaju postoje uslovi za primenu privilegovanog roka zastarelosti iz pomenute odredbe zakona, te da otuda potraživanje tužioca u konkretnom slučaju naknade štete prema tuženom nije zastarelo.

Imajući u vidu intenzitet i vreme trajanja bola i straha, stepen umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, a kako je to utvrđeno u nižestepenim postupcima, pravilno je drugostepeni sud odmerio visinu štete koja je dosuđena tužiocu u skladu sa članom 200. ZOO, pa s obzirom da se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić