Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14) pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je dana ...2011. godine upravljajući motornim vozilom, prouzrokovao saobraćajnu nezgodu, pod dejstvom alkohola u krvi. Vozilo je bilo potpuno kasko osigurano po polisi tužioca sa periodom važenja od 01.02.2011. godine do 01.01.2012. godine. Zapisnik o oštećenju vozila sačinjen je od strane „Dunav osiguranja“ dana 08.12.2011. godine, s tim što je povodom saobraćajne nezgode sačinjen i zapisnik o uviđaju Kri 415/11 od strane istražnog sudije Osnovnog suda u Kikindi dana 06.12.2011. godine. Vlasnik vozila je tužiocu podneo zahtev za naknadu štete dana 07.03.2012. godine, a tužilac je isplatio vlasniku vozila (MUP RS) štetu na vozilu dana 13.12.2012. godine u iznosu od 858.476,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja nije osnovan, jer je tužilac saznao za štetu dana 07.03.2012. godine (kada je vlasnik vozila podneo zahtev za naknadu štete tužiocu), a tužilac je tužbu podneo 15.12.2014. godine, pa je primenom člana 29. stav 2. tačka 7. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i člana 154., 158., 177. i 178. u vezi sa članom 939. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužioca odlučujući kao u izreci presude.

Odlučujući po žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja nije osnovan, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca pozivajući se na odredbe člana 939. Zakona o obligacionim odnosima, člana 380. stav 6. i člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je osnovan prigovor zasterelosti tužiočevog potraživanja, istaknut od strane tuženog.

Odredbom člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.

Odredbom člana 380. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kada i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku.

Odredbom člana 376. stav 1. propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na odredbi člana 939. ZOO koja reguliše prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača (subrogacija). Tužilac je naknadu iz osiguranja isplatio svom osiguraniku, po osnovu potpunog kasko osiguranja u kom slučaju na osiguravača po samom zakonu prelaze do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Zato u konkretom slučaju nema mesta primeni člana 29. Zakona o obaveznom osiugranju u saobraćaju, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud, jer se ne radi o regresu štete kada je zaključen ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, već je u konkretnom slučaju reč o subrogaciji propisanoj odredbom člana 939. Zakona o obligacionim odnosima, koja odredba, kako je napred navedeno, uređuje prelaz na osiguravača (personalna subrogacija) po samom zakonu do visine isplaćene naknade svih prava osiguranika prema licu koje je odgovorno za štetu pa su uslovi za subrogaciju da je isplaćena naknada iz osiguranja osiguraniku i da postoji odštetni zahtev osiguranika prema odgovornom licu, odnosno u slučaju subrogacije osiguranik je oštećeno lice, a kod regresa osiguranik je odgovoran za štetu (štetnik). Na zastarelost potraživanja po ovom osnovu primenjuje se odredba člana 380. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kada i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku, što znači da upućuje na odredbu člana 376. ZOO da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju to potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. To znači da u konkretnom slučaju zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja, počinje da teče od dana saznanja osiguranika (vlasnika oštećenog vozila) za štetu i učinioca, koji je takvo saznanje dobio na osnovu sačinjenog zapisnika o uviđaju 06.12.2011. godine i zapisnika o oštećenju vozila sačinjenog dana 08.12.2011. godine, pa je od tog dana do dana podnošenja tužbe 15.12.2014. godine protekao zakonom propisani rok od tri godine (član 376. stav 1. ZOO) što znači da je osnovan istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, te da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kao u izreci pobijane presude.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava i početka toka zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta primenom člana 162. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić