Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP jer nije odlučeno o zahtevu o kojem je ranije pravnosnažno presuđeno, a revizijom se ne ukazuje na neku od bitnih povreda iz člana 374. stav 2. ZPP koje bi mogle biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Za pravilnost i zakonitost pobijane presude nemaju značaja navodi revizije da je drugostepeni sud odlučio izvan granica zahteva postavljenog tužbom, budući da je sud doneo odluku o zahtevu postavljenom u parnici na osnovu utvrđenih činjenica na kojima je taj zahtev zasnovan, te da pravna kvalifikacija bitnih činjenica i pravni osnov koji tužilac navodi u tužbi i obrazlaže postavljeni tužbeni zahtev ne vezuju sud, u smislu člana 192. stav 4. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen 1998. godine i u školskoj 2013/2014 upisao je prvi razred Srednje tehničke škole „Mileva Marić“ u Titelu, odeljenje .. . U drugom razredu, u septembru 2014. godine na Facebook profilu razreda bila je postavljena tužiočeva slika sa neprimereni tekstom, zbog čega su ga prvo ismevala tri učenika iz njegovog razreda i to: BB, VV i GG, a potom i ostali učenici, dok su najviše komentara ostavljala navedena tri učenika. Povodom ovog događaja tužilac se obratio razrednom starešini i slika je uklonjena. Nakon ovog događaja, tužilac je trpeo svakodnevne uvrede i pretnje od strane navedena tri učenika, pre svega zbog svog fizičkog izgleda, a vređali su ga i zbog njegove nacionalne pripadnosti jer je Slovak. Osećao je da navedeni učenici imaju „pik“ na njega jer je u navedenom periodu bio krupniji (imao je višak kilograma), po prirodi je miran i povučen, slabije se kretao zbog problema sa kukom, a vređanje i zlostavljanje je trpeo najčešće na odmorima, u školskom dvorištu i na praksi, dok sa ostalim učenicima nije imao problema. Tužilac se u oktobru 2014. godine obratio školskom psihologu, koja mu je kazala da će škola preduzeti odgovarajuće korake, a u junu 2015. godine obratio se i direktorki, koja ga je uputila kod psihologa. Nakon što su saznali da je tužilac bio kod psihologa, nasilje navedena tri učenika se pojačalo i nastavilo i u trećem razredu, budući da su nastavili da ga verbalno uznemiravaju, šutiraju i guraju.

U trećem razredu škole na času praktične nastave 27.10.2015. godine, dok je tužilac radio na aparatu za varenje, učenik VV mu je prišao sa leđa, skinuo pantalone i simulirao seksualni odnos sa njim, za koje ponašanje je tužilac saznao od učenika DD (jer navedeno nije čuo zbog rada sa aparatom za varenje), koji mu je rekao da je ceo događaj snimio i snimak pokazao, a 29.10.2015. godine učenik BB je tužioca, u momentu kada je prao ruke nakon prakse, nazvao „džoro“, bacio mu prašak za veš u oči, čime mu je naneo laku telesnu povredu. Otac tužioca je o svemu obavestio razrednog starešinu, koji je obavestio direktorku, a ona psihologa škole. Psiholog je o navedenom događaju uzela izjave od učenika, osim od tužioca koji nije išao dve nedelje u školu. Sastanak Tima za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja održan je 03.11.2015. godine, na kome je direktorka upoznala članove tima o nasilju nad tužiocem u oktobru 2015. godine i naložene su mere da se pojača vaspitni rad u odeljenju .. do kraja polugodišta 2015/2016. godine, kada će se proceniti dalja potreba za tim. Prosvetna inspekcija izvršila je nadzor i 23.12.2015. godine zapisnički je konstatovala da je škola postupila po zakonu i Pravilniku o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i uznemiravanje. Školi nije naloženo da sprovede neke mere. Učenicima BB i VV je 13.11.2015. godine izrečen ukor direktora škole. Tužilac nije išao na matursko veče niti na ekskurziju, budući da su mu navedeni učenici pretili i zbog svega navedenog osećao se diskriminisano, poniženo, uplašeno, a osećao je da se razredni starešina, direktor i psiholog škole ponašaju drugačije prema njemu u odnosu na drugu decu, jer se stalno žalio i stalno je odlazio kod psihologa i kod direktorke.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Km 194/16 od 10.10.2016. godine, u predmetu prema mal. (sada punoletnom) BB, mal. VV i mal. (sada punoletnom) GG izrečene su vaspitne mere posebne obaveze da se bez naknade uključe u poslove lokalnog sadržaja, a zbog krivičnog dela zlostavljanja i mučenja iz člana 137. stav 1. Krivičnog zakonika. U rešenju je utvrđeno, između ostalog, da su navedena lica u periodu od 27.10.2014. godine do 27.10.2015. godine u prostorijama SŠ „Mileva Marić“ u Titelu, slobodni da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima svesni svog dela, te hteli da ga izvrše, iako su znali da je zabranjeno, zlostavljali mal. oštećenog AA i prema njemu postupali na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, tako što su mu u prvom i drugom polugodištu svakodnevno u navedenom periodu upućivali reči uvredljive sadržine „džoro, kretenu, idiote, sektašu, g***o, moronu, p***o slovačka, prebićemo te, izbošćemo te ako se bilo kome požališ, silovaćemo ti sestru, silovaćemo ti majku, ona je k***a“, kao i da su ga zlostavljali 27.10.2015. godine i 29.10.2015. godine (na način bliže naveden u obrazloženju pobijane presude).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zaključivši da ponašanje tužene prema tužiocu nije bilo diskriminatorsko, te da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 167. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je predmet ovog postupka utvrđivanje da li je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu, a činjenice o propustima škole da vrši odgovarajući nadzor u kritičnim prilikama može biti predmet nekog drugog postupka.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev zaključivši da mere koje je škola preduzela (razgovor psihologa sa tužiocem i navedenim učenicima) nisu bile odgovarajuće da spreče nedozvoljeno ponašanje navedenih učenika prema tužiocu i da je škola propustila da preduzme blagovremene i odgovarajuće mere da spreči diskriminaciju tužioca u dugom vremenskom periodu od najmanje godinu dana, s obzirom da je tužilac vređanje zbog svojih fizičkih karakteristika i vređanje na nacionalnoj osnovi, kao i zlostavljanje trpeo najčešće na odmorima, u školskom dvorištu i na praksi, zbog čega se obraćao školskom psihologu (u oktobru 2014. godine), kao i direktorki škole (koja ga je upućivala kod psihologa), a tek 03.11.2015. godine održan je sastanak Tima za zaštitu učenika od nasilja. Kako ovakvo ponašanje tužene, nije bilo u skladu sa Pravilnikom o Protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje („Službeni glasnik RS“, broj 30/2010 od 07.05.2010. godine), drugostepeni sud je ocenio da se odgovornost škole za nematerijalnu štetu koju je tužilac trpeo zbog zlostavljanja, nasilja i diskriminacije zasniva na odredbama člana 167. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je propuštanjem da preduzima odgovarajuće mere, tužena omogućila učenicima škole diskriminatorsko ponašanje prema tužiocu, kao učeniku škole, zbog čega je obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu na način bliže naveden u izreci presude.

Neosnovano se revizijom tužene ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbama člana 21. Ustava RS („Službeni glasnik RS“, br. 98/06), propisano je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2) i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3). Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14) i Protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Iz navedenog sledi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45.stav 2. citiranog Zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Odredbom člana 167. stav 1. ZOO propisano je da za štetu koju drugom prouzrokuje maloletnik dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove, odgovara staratelj, škola, odnosno druga ustanova, osim ako dokažu da su nadzor vršili na način na koji su obavezni, ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. Odredbom člana 200. istog zakona je propisano da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će pri tom voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Primenom citiranih normi i po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda tužena škola nije dokazala da je u konkretnom slučaju vršila odgovarajući nadzor nad učenicima. Tužilac je vređanje zbog svojih fizičkih karakteristika i vređanje na nacionalnoj osnovi, kao i zlostavljanje trpeo najčešće na odmorima u školskom dvorištu i na času prakse, iz čega sledi da je ponašanje učenika tužene škole bilo diskriminatorsko, da je navedeno ponašanje trajalo najmanje godinu dana počev od oktobra 2014. godine (kada se tužilac zbog nasilja prvi put obratio psihologu škole), a zatim i direktorki koja ga je uputila na psihologa, pa sve do novembra 2015. godine kada se prvi put sastao Tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. U navedenom vremenskom periodu tužena nije preduzela mere u skladu sa Pravilnikom o Protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje („Službeni glasnik RS“, br. 30/2010, važećeg u vreme navedenih događaja), kojim su propisane interventne aktivnosti u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje koje čine mere i aktivnosti kojima se ono zaustavlja, osigurava bezbednost učesnika, smanjuje rizik od ponavljanja, ublažavaju posledice za sve učesnike i prate efekti preduzetih mera, a kako bi se sprečilo nedozvoljeno ponašanje učenika prema tužiocu. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je škola propustila da preduzme blagovremene i odgovarajuće mere da spreči diskriminaciju tužioca u navedenom vremenskom periodu, koje je eskaliralo događajima od 27.10.2015. godine i 29.10.2015. godine, kada je tužilac i lako telesno povređen, što je suprotno navedenom Pravilniku kojim je predviđeno da je ustanova dužna da intervenište uvek kada postoji sumnja ili saznanje da dete i učenik trpi nasilje, zlostavljanje ili zanemarivanje, bez obzira na to gde se ono dogodilo, gde se događa ili gde se priprema, te da interveniše u skladu sa nivoima nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Takođe, činjenica da su rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Km 194/16 od 10.10.2016. godine, u predmetu prema mal. (sada punoletnom) BB, mal. VV i mal. (sada punoletnom) GG izrečene vaspitne mere, zbog krivičnog dela zlostavljanja i mučenja iz člana 137. stav 1. Krivičnog zakonika, koje se ogleda u tome da su navedena lica u periodu od 27.10.2014. godine do 27.10.2015. godine u prostorijama SŠ „Mileva Marić“ u Titelu, zlostavljali tužioca i prema njemu postupali na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, tako što su mu u prvom i drugom polugodištu svakodnevno u navedenom periodu upućivali reči uvredljive sadržine (bliže navedeno u obrazloženju), ukazuje da se u konkretnom slučaju radilo o drugom ili trećem nivou nasilja i zlostavljanja, koje je zahtevalo da tužena škola preduzme interventne aktivnosti propisane navedenim Pravilnikom, što je izostalo u navedenom periodu od 27.10.2014. godine do 27.10.2015. godine. Kod utvrđene činjenice da su prve mere preduzete tek u novembru 2015. godine, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu prouzrokovanu tužiocu na osnovu člana 167. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je dokazao da je nad njim izvršena radnja neposredne diskriminacije, dok tužna na kojoj je bio teret dokazivanja nije dokazala, da je preduzela odgovarajuće mere da spreči diskriminaciju, prouzrokovanu postupanjem učenika dok su pod nadzorom škole. Stoga je pobijanom drugostepenom presudom pravilno obavezana tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenom novčanom iznosu koji je adekvatno odmeren u smislu člana 200. ZOO, kao pravična satisfakcija, u skladu sa značajem povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada.

Suprotno navodima revizije, prilikom odlučivanja o visini pravične novčane naknade nematerijalne štete, drugostepeni sud je vodio računa o svim okolnostima slučaja - načinu na koji je tužilac trpeo vređanje i zlostavljanje, zbog svojih fizičkih karakteristika i na nacionalnoj osnovi, trajanju tog trpljenja, da je u to vreme bio maloletan i da je diskriminaciju trpeo u prostorijama škole od koje je očekivao da preduzme sve mere da ga zaštiti, kao i da se vršnjačko nasilje sa elementima diskriminacije prema njemu dešavalo u prisustvu drugih učenika, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Zato su po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 200. ZOO.

Pravilna je i odluka o troškovima drugostepenog postupka jer je doneta u sladu sa uspehom tužioca u postupku.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. ZPP, Vrhovni kasacini sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić