U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca “AA” d.o.o. ..., čiji je punomoćnik Mateja Čajić, advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije, Prvog osnovnog suda u Beogradu, koju zastupa Državno pravnobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 185/18 od 08.02.2018. godine, na sednici održanoj 30.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 185/18 od 08.02.2018. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 185/18 od 08.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 967/14 od 05.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati i to: na ime stvarne štete iznos od 3.245.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2006. godine, pa do konačne isplate, na ime izgubljene dobiti iznos od 4.717.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od određenih datuma na pojedinačne iznose, sve bliže određeno ovim stavom izreke, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 185/18 od 08.02.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u delu stava prvog izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete i to: na ime stvarne štete isplati iznos od 506.518,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2017. godine pa do konačne isplate, dok je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužioca iznad dosuđenog iznosa stvarne štete, pa do traženog iznosa od 3.245.000,00 dinara i za iznos od 4.717.000,00 dinara na ime izgubljene dobiti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom prvostepene presude, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova drugostepnog postupka isplati iznos od 14.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju su blagovremeno izjavili, tužilac, na odbijajući deo tužbenog zahteva i troškove postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, i tužena, na usvajajući deo tužbenog zahteva, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ocenjujući dozvoljenost revizije tužene, primenom člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“broj 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), a u vezi člana člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 55/14), našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 394. stav 2. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 55/14), koja reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.05.2014. godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi duga podneta je 15.01.2007. godine, a pravnosnažna presuda doneta je 08.02.2018. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 506.518,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome je pobijana vrednost spora ispod granične vredosti za dozvoljenost revizije, odnosno ispod dinarske protivvrednosti 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, zbog čega je primenom člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 ....55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je cenio navode tužiočeve žalbe i pravilnost i zakonitost prvostepene presude, u odnosu na donetu odluku o postavljenom tužbenom zahtevu i u okviru njegovih granica, i u okviru granica ispitivanja žalbe, pa nema ni bitne povrede učinjene u drugostepenom postupku u smislu člana 361. stav 1. ZPP, u vezi člana 369, 372 i 381 ZPP na koje se neosnovano ukazuje u reviziji, koja bi mogla predstavljati revizijski razlog u smislu člana 398. stav 1. tačka 2. ZPP. Pobijanje drugostepene presude iz navedenih razloga proisteklo je iz nezadovoljstva tužioca donetom odlukom o tužbenom zahtevu za pretrpljenu štetu u odbijajućem delu, ali nema značaj bitne povrede postupka koja bi mogla predstavljati osnovan revizijski razlog, jer je tužilac žalbom decidno naveo da prvostepenu presudu kao nezakonitu i neosnovanu pobija u celosti, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom, budući da drugostepena presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge za donetu odluku o tužbenom zahtevu i razloge uzete u obzir po službenoj dužnosti, kao i bitne navode tužiočeve žalbe, u skladu sa obavezom iz člana 382. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac „AA” svoju legitimaciju u ovoj pravnoj stvari zasniva na ugovoru o cesiji od 12.10.2006.godine zaključenom sa Kompanijom “BB” kojim mu je navedena kompanija prenela sva prava na potraživanje naknade štete koju je istoj kompaniji nanela tužena, a koja je o postojanju ugovora o cesiji pismenim putem dana 06.11.2006.godine obavestila zakonskog zastupnika tužene. Utvrđeno je da je VV, austrijski državljanin osnivač i zakonski zastupnik Kompanije “BB”, koja je osnovana i registrovana u ..., u državi ... 1999.godine. Izvršni direktor ove kompanije je GG, koji je i zakonski zastupnik ovde tužioca kao preuzimaoca predmetnog potraživanja. Krajem 2004.godine navedena kompanija je u oblasti pružanja usluga u turizmu započela delatnost u Srbiji, a 03.06.2005.godine registrovala preduzeće “DD” d.o.o.... i to kao jedini osnivač. Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod I/3 Ov .../..., dana 20.09.2005. godine overeno je punomoćje kojim je VV u svojstvu ovlašćenog lica i osnivača Kompanije “BB” ovlastio ĐĐ, sina GG da može slobodno raspolagati udelom kompanije u privrednom društvu “DD” d.o.o. ..., odnosno da može osnivačka prava preneti na treće lice. Na punomoćju koje je dvojezično (na srpskom i engleskom jeziku) nalazi se potpis VV, ispod kog je upisan broj pasoša ... .... …, izdat 28.04.2003. godine u ..., zatim naveden je naziv firme “BB”, ..., ... ..., ... ... ..., ... …-...., .... Na punomoćju se nalazi i potpis ĐĐ sa brojem njegovog pasoša u Srbiji. Iz spisa overe proizlazi da je ovlašćeno službeno lice Drugog opštinskog suda u Beogradu prilikom overe punomoćja identitet potpisnika punomoćja utvrdilo uvidom u pasoš broj ... ... za ĐĐ kao punomoćnika i pasoš broj ... ...-... ... za vlastodavca VV. Na osnovu ovako overenog punomoćja istog dana i pred istim sudom overen je ugovor o istupanju i pristupanju osnivača i prenosu osnivačkog kapitala pod I/3 Ov .../..., kojim je strano pravno lice “BB” prenela bez naknade svoj osnivački kapital od 100% u preduzeću “DD” d.o.o. ..., na EE iz ..., a u knjizi overe su potpisi ĐĐ i EE, pa je dana 28.09.2005.godine kod Agencije za privredne registre na osnovu ovog ugovora izvršena promena podataka o osnivaču navedenog preduzeća, tako što je brisan “BB”, a upisan EE. Veštačenjem od strane veštaka grafološke struke utvrđeno je da sporni potpis na punomoćju od 01.08.2005.godine, koji je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu pod I/3 Ov .../... dana 20.09.2005. godine i u knjizi overe istog suda nije potpis VV. Takođe je utvrđeno i da je prvi osnivač preduzeća “DD” d.o.o. ..., EE na osnovu odluke od 07.08.2003.godine, a što sledi iz rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Fi br.6766/03 od 12.08.2003.godine, a u delu podataka o kapitalu društva konstatovano je da je upisani kapital 2.500 USD. Do promene osnivačkih prava na navedenom preduzeću sa osnivača EE na Kompaniju “BB” došlo je zaključenjem ugovora Ov. .../... od 17.05.2004.godine, ali da je promena sprovedena na osnovu rešenja istog suda Fi 6283/04 od 25.11.2004.godine s tim da je kod Agencije za privredne registre promena osnivača izvršena tek 03.06.2005.godine. Spisima nije združen ugovor o prenosu osnivačkih prava sa EE na Kompaniju “BB” kako bi se utvrdili uslovi prenosa osnivačkih prava, već je uz tužbu priložena prepiska između GG kao zastupnika firme “ŽŽ” od 17.03.2004.godine i VV, zastupnika Kompanije “BB” od 29.03.2004.godine, naslovljena kao ponuda i prihvat ponude za kupovinu preduzeća “DD”, u kojim aktima je naveden iznos sredstava tog preduzeća od 119.645,00 evra, a koji iznos je prihvatilac ponude kao kupac prihvatio da uplati. U spisima predmeta nema ni ugovora zaključenog na osnovu te ponude, ni dokaza o uplati navedene sume. Veštačenje izvršeno od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kojim je utvrđeno da na dan 31.12.2005. godine vrednost opreme Privrednog društva “DD“ d.o.o. ..., a što predstavlja visinu stvarne štete iznosi 3.245.000,00 dinara, dok je izgubljena dobit tužioca za period od 28.09.2005. godine do 31.12.2012. godine 4.717.000,00 dinara, u pogledu visine stvarne štete zasnovano je na navedenoj prepisci (ponudi i prihvatu ponude od 17.03. i 29.03.3004.godine), a vezano za visinu izmakle dobiti na osnovu bilansa stanja poslovanja preduzeća “DD”, nakon izvršene preregistracije ovog preduzeća 28.09.2004.godine, sve do 31.12.2012.godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, zaključujući da je radnik tužene, zaposlen na overi, postupao u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, te da nema odgovornosti tužene zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev za pretrljenu stvarnu štetu, a kao neosnovan odbio tužbeni zahtev za više od dosuđenog na ime stvarne štete i za izmaklu dobit. Zaključio je da u konkretnom slučaju, na osnovu svih merila i uslova potrebnih za utvrđenje, postoji nepravilan rad organa tužene, a koji se sastoji u propustu ovlašćenog radnika da pre overe potpisa od lica čiji se potpisi overavaju zatraži identifikacionu ispravu podobnu za overu, odnosno identitet zakonskog zastupnika navedene kompanije utvrdio je na osnovu podataka koji ne mogu biti podobni za utvrđivanje identiteta u smislu odredbe člana 8 Zakona o overi potpisa, rukopisa i prepisa, s obzirom da je za to koristio uverenje o registraciji navedene kompanije u ..., bez lične identifikacije zakonskog zastupnika iste kompanije, jer na mestu gde je trebalo da stoji broj lične isprave-pasoša nije naveden broj pasoša već broj iz uverenja, zbog čega je na osnovu odredaba člana 35 stav 2 Ustava Republike Srbije, odredaba člana 154,155 i 172 Zakona o obligacionim odnosima, odredbi člana 1, 4, 5, 6 i 9 Zakona o overavanju potpisa rukopisa i prepisa i člana 2. Zakona o putnim ispravama, tužena dužna tužiocu da naknadi pričinjenu štetu u dosuđenoj visini. Nalaz veštaka u pogledu visine stvarne štete i izgubljene dobiti kao oblika materijalne štete iz člana 155 ZOO, drugostepeni sud pravilnom primenom člana 8. ZPP, nije prihvatio, jer je veštak prilikom utvrđivanja stvarne štete pošao od iznosa navedenog u ponudi i prihvatu ponude iz marta 2004.godine, koje nisu potvrđene niti ugovorom zaključenim na osnovu te ponude, ni potvrdom da je na račun prenosioca i uplaćen navedeni iznos, niti bilo kojim drugim dokaznim sredstvom, s obzirom da tužilac na tu okolnost sudu nije priložio dokaze. Zaključio je da je stvarna šteta koju je tužilac pretrpeo uplaćeni kapital, koji je prema rešenju APR od 03.06.2005.godine (dan promene registracije osnivača kod Agencije za privredne registre) iznosio 5.000 USD, što u ovom slučaju predstavlja iznos stvarne štete koju je pravni prethodnik tužioca zbog nezakonitog rada organa tužene pretrpeo, u dinarskoj protivvrednosti navedenog iznosa. Takođe, tužilac je u prilog dokazivanja obima izgubljene dobiti dostavio samo bilans stanja godišnjeg poslovanja preduzeća “DD“ za period od 28.09.2005.godine, pa do 31.12.2012.godine, odnosno za period nakon preregistracije osnivača, koji podaci su pokazatelj poslovanja navedenog pravnog lica sa drugim osnivačem i bez dokaza da je takva zarada ostvarena iz bilo kog pravnog posla ugovorenog u periodu pre 28.09.2005.godine, kao dana promene osnivača, zbog čega je ovaj sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231 ZPP, u celosti odbio tužbeni zahtev tužioca u pogledu ovog vida štete. Ocenio je pri tome navode žalbe tužioca i za svoju ocenu je u obrazloženju pobijane presude dao dovoljne, jasne i prihvatljive razloge.

Navodima tužiočeve revizije neosnovano se pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo, a odluka suda je sveobuhvatno obrazložena detaljnim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata revizijski sud. Vrhovni kasacioni sud u celini prihvata navode i razloge drugostepenog suda u vezi sa zaključkom o postojanju osnova i elemenata odgovornosti tužene za naknadu materijalne štete prouzrokovane tužiocu, u visini utvrđene stvarne štete, jer je, suprotno navodima revizije, pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao više pretrpljenu štetu na ime stvarne štete i štetu u vidu izgubljene dobiti.

Suprotno navodima revizije, pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta u svemu pravilnom primenom odredbi člana 387. u vezi člana 149. stav 2. ZPP.

Kako su i ostali revizijski razlozi koji ukazuju na nepravilnost pobijane presude neosnovani i nisu mogli uticati na drukčiju odluku o ovom vanrednom pravnom leku, to ih Vrhovni kasacioni sud, shodno članu 405. stav 2. ZPP neće detaljno obrazlagati jer se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić