Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u DP „Sloboda“ metaloprerađivačko preduzeće „Metalac“ iz Ivanjice. Ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključenim između Agencije za privatizaciju i kupca „Bolcvet“ DOO Sliven Bugarska, overenim pred Prvim opštinskim sudom od 20.09.2007. godine, prodato je 70% društvenog kapitala. Agencija za privatizaciju je dopisom od 11.05.2009. godine uputila kupcu obaveštenje o raskidu Ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije od 20.09.2007. godine, a zatim je 13.05.2009. godine donela odluku o prenosu kapitala AD „Metalac“ Ivanjica Akcijskom fondu. Tužilac je imao potraživanja iz radnog odnosa utvrđena sudskim odlukama, pa je sa „Metalac“ AD zaključio Ugovor 30.04.2010. godine kojim su regulisali prava i obaveze u vezi sa neisplaćenim zaradama, na način što će celokupna zaostala potraživanja po osnovu zarade i naknade zarade biti pretvorena u valutu evro na dan raskida radnog odnosa, što je za tužioca iznosilo 3.675 evra, i da će utvrđena potraživanja tužioca biti isplaćena nakon okončanja postupka privatizacije. Tužilac se ovim ugovorom obavezao da neće podnositi tužbe, odnosno da će ih povući ukoliko su podnete pre potpisivanja ovog ugovora. U ugovoru je takođe konstatovano da tužilac neće podnositi nadležnom sudu predlog za izvršenje pravnosnažne presude P 211/09 i da je podneo zahtev Osnovnom sudu u Požegi – Sudska jedinica Ivanjica za povlačenje tužbe i predloga za izvršenje. Nad AD „Metalac“ Ivanjica otvoren je stečajni postupak koji je zaključen rešenjem Privrednog suda u Čačku od 15.03.2016. godine, koje je postalo pravnosnažno 08.04.2016. godine, a stečajni dužnik je brisan iz registra privrednih društava 27.04.2016. godine. Prema zaključku Privrednog suda u Čačku od 11.04.2011. godine, od strane stečajnih poverilaca BB i VV iz ... osporeno je potraživanje tužioca koje je od strane stečajnog upravnika Preduzeća AD „Metalac“ priznato na osnovu člana 85. stava 3. Zakona o stečaju, i to potraživanje za iznos glavnog duga od 91.103,00 dinara sa kamatom na glavni dug u iznosu od 889,00 dinara, koje je tužiocu priznato u prvom isplatnom redu, kao i potraživanje glavnog duga u iznosu od 313.173,00 dinara koje je tužiocu priznato u trećem isplatnom redu, i kamata priznata na prijavljena potraživanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama je usvojen tužbeni zahtev tužioca, sa pozivom na odredbe čl. 18. i 58. Ustava Republike Srbije, član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, član 1. Protokola 1. uz Konvenciju, i čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenjeno je da je tužena država odgovorna za štetu u iznosu od 313.173,00 dinara, koliko je tužiocu priznato potraživanje u stečajnom postupku nad AD „Metalac“ Ivanjica u trećem isplatnom redu, jer je to preduzeće u vreme zaključenja ugovora od 04.03.2010. godine, kojim se tužilac obavezao da povuče predlog za izvršenje, poslovalo isključivo sa društvenim (državnim) kapitalom. Tužilac je pre zaključenja ovog ugovora imao pravnosnažnu sudsku odluku kojom su utvrđena njegova potraživanja iz radnog odnosa. Kako se ugovorom utvrđuju celokupna prava tužioca iz radnog odnosa, očigledno je da su potraživanja iz pravnosnažne sudske odluke sadržana u ovom ugovoru, a uslov iz ugovora se nije ostvario, jer je nedugo nakon njegovog zaključenja nad preduzećem „Metalac“ AD Ivanjica otvoren postupak stečaja. Budući da organi tužene nisu preduzeli neophodne mere da se potraživanje tužioca koje je priznato u stečajnom postupku izvrši, to postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima da tužiocu naknadi štetu u dosuđenom iznosu.

S obzriom na navedeno, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je u nižestepenim presudama zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U više presuda Evropskog suda za ljudska prava (između ostalih, predmet Marinković protiv Srbije, Predstavka 5353/11 od 29.01.2013. godine), utvrđena je odgovornost Republike Srbije za štetu koju trpe zaposleni zbog neizvršavanja njihovih potraživanja prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, pa je utvrđena odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je jednaka visini neizmirenog potraživanja zaposlenih koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. Nakon donošenja pomenute odluke Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je u odluci Už 5551/2011 od 20.06.2013. godine utvrdio povredu prava na imovinu polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava iznetog u odluci Marinković protiv Srbije, dosuđujući na teret države naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj izvršnim rešenjem.

Shodno napred navedenom, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu zaposlenog, a svako nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojim je to potraživanje dosuđeno pod određenim uslovima bi predstavljalo povredu prava na mirno uživanje imovine zagarantovanog članom 58. stav 1. Ustava RS i članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Neaktivnost i propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist zaposlenog predstavljalo bi mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine, donet je zaključak prema kome je Republika Srbija odgovorna za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena, i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, za sada se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u visini potraživanja priznatog tužiocu u stečajnom postupku. Naime, osnovano se revizijom tužene ukazuje da nije utvrđena uzročna veza između postupanja tužene i pretrpljene materijalne štete na strani tužioca, jer tokom postupka nije utvrđeno da li je tužilac protiv tužene podnosio prigovor radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da li mu je rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Zato su obe nižestepene presude ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe, na odgovarajući način upotpuniti činjenično stanje, i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić