Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5046/19 od 24.02.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne premene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Članom 404. stavom 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br 72/11, 18/20), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Podnetom tužbom tužilac traži naknadu materijalne štete propisane članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, izgubljenu zaradu zbog trajne nesposobnosti za rad u vidu razlike između invalidske penzije isplaćene u periodu od 20.01.2012. godine do 31.12.2018. godine i zarade koju bi u tom vremenskom periodu ostvarivao da zbog štetnog događaja nije ostao nesposoban za rad, kao i rentu počev od 01.01.2019. godine pa ubuduće. Tužilac je za ovu štetu saznao kada je oglašen nesposobnim za vojnu službu i kada mu je priznato pravo na invalidsku penziju počev od 20.01.2012. godine, a tužbu je podneo 19.12.2017. godine, po isteku roka od 5 godina propisanog članom 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga su nižestepeni sudovi, odbili, kao neosnovan zahtev tužioca, s obzirom da je protekom roka propisanog članom 376. Zakona o obligacionim odnosima prestalo pravo tužioca da zahteva naknadu štete za označeni vremenski period u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. O pravu tužioca i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shavatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Kako na osnovu iznetog sledi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. taka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 2. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 19.12.2017. godine, a vrednost predmeta spora je 2.158.520,77 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanja u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić