Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, sa predlogom da se o istoj odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pobijana presuda usklađena je sa pravnim stavovima o odgovornosti države za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizmirena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (zaključak usvojena sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2.11.2018.godine), izraženim i u praksi Evropskog suda za ljudska prava (presude u predmetu Marinković i drugi protiv Srbije; predmetu Kačapor i drugi protiv Srbije i drugim) i praksi Ustavnog suda (odluke Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine; Už 3742/2015 od 26.10.2017. godine i druge).

Stoga, bez obzira na sudske odluke priložene uz reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse

Takođe, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji ni radi novog tumačenja prava - odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, o objektivnoj odgovornosti tužene države za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o umanjenju imovine (običnoj šteti) i odgovornosti tužene za nezakonit i nepravilan rad njenih organa, te odredbi člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije kojima je svakom garantovano pravo na imovinu.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta dana 26.07.2019. godine. Vrednost prdmeta spora označenog u tužbi iznosi 932.969.79 dinara, dok je podneskom tužioca od 09.12.2019.godine preinačena tužba i označena vrednost predmeta spora u iznosu 1.015.463,85 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovisnko pravnom sporu, u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena.

Imajući izloženo u vidu, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić