U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Leskovac, advokat u ..., protiv tuženog „BB“ D.O.O. ..., koga zastupa Sreten Radovanović, advokat u ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2661/17 od 22.02.2018. godine, u sednici veća održanoj 18.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 2661/17 od 22.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu broj P 39430/13 od 21.12.2016. godine odbijen je prigovor presuđene stvari kao neosnovan (prvi stav). Drugim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati iznos od 9.356.386,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, u roku od 15 dana. Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 364.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 2661/17 od 22.02.2018. godine odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, te odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepenog presude tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila osnivač STR „VV“ u ... i bila je u poslovnom odnosu sa „GG“ (pravni prethodnik tuženog) od kojeg je kupovalarobu tokom 2004. godine po sistemu da na dan preuzimanja i fakturisanja robe vrši zamenu ambalaže tako što je „GG“ vraćala praznu ambalažu u količini preuzete robe. Dana 14.12.2004. godine tužilja je vratila GG neprodatu, kupljenu robu, za šta su joj izdate povratnice od 14.12.2004. godine, a zapisnikom od 20.12.2004. godine pravni prethodnik tuženog je potvrdio prijem ambalaže od tužilje za 556 PVC nosiljki, 6672 staklenih vinskih boca 1/1 i 10 paleta. Ta ambalaža nije vraćena tužilji zbog čega je tužilja vodila parnični postupak koji je dovršen pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 87326/10 od 27.03.2013. godine kojom je tuženi obavezan da tužilji plati iznos od 543.130,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ime naknade vrednosti povratne ambalaže. Tužiljin suprug je osnivač i vlasnik privrednog društva „DD“ iz ... . Tužilja je u ime svoje radnje sa tim privrednim društvom 01.10.2004. godine zaključila ugovor o zakupu upravo one ambalaže i u onim količinama koju joj nije vratio pravni prethodnik tuženog. Ugovor je zaključen na period od dva meseca. Ekonomsko finansijskim veštačenjem je utvrđena visina mesečne zakupnine po ugovoru od 01.10.2004. godine od 60.023,77 dinara, što na dan sastavljanja nalaza 08.10.2013. godine za 102 meseca iznosi 9.356.386,36 dinara (za period od 20.12.2014. godine pa do juna 2013. godine kada je tuženi isplatio tužilji iznos po presudi). Na osnovu ovog nalaza je utvrđeno da u poslovnim knjigama i finansijskim izveštajima tužiljine radnje i privrednog društva njenog supruga nisu evidentirani ni ugovor o zakupu od 01.10.2004. godine ni fakture ni u 2004. ni u 2005. godini, da tužilja ne poseduje dokumentaciju o plaćanju zakupnine za ambalažu ni kroz izvode iz banaka ni kroz kompenzaciju između ova dva subjekta. Tužilja se prvi put obratila „GG“ 2009. godine sa 4 računa koji bi imali implikacije na bilans stanja i uspeha tužiljine radnje u 2009. godini, ali tužilja za svoju radnju nije priložila finansijski izveštaj za 2009. godinu. Nije bilo sporno da je tužiljina preduzetnička radnja brisana iz registra 24.02.2009. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije bila imalac- vlasnik ambalaže, odnosno STR „VV“, čiji je ona bila vlasnik i da na osnovu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima –ZOO njoj ne pripada korist koju je pravni prethodnik tuženog i tuženi mogao da ima koristeći ambalažu u periodu od dana predaje ambalaže – zaduženja 20.12.2004. godine do dana izvršenog plaćanja vrednosti ambalaže juna 2013. godine, te da tužilja nije dokazala da je tuženi koristio ambalažu u spornom periodu.

Drugostepeni sud je ukazao da se pravom iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima može koristiti ne samo vlasnik stvari već imalac, jer to može biti i zakupac ili korisnik stvari po nekom drugom osnovu. Ocenio je da je pravilno prvostepeni sud primenio pravilo o teretu dokazivanja kada je odbio tužbeni zahtev tužilje, jer ona nije pružila dokaze iz kojih bi se moglo zaključiti da je došlo, tj. da će izvesno doći do umanjenja njene imovine zbog toga što je ona plaćala, tj. što će plaćati naknadu za korišćenje ambalaže koju je tuženi zadržao. Zaključio je da je ugovor koji je tužilja zaključila sa firmom svoga muža o zakupu ambalaže ništavan na osnovu člana 103. stav 1. ZOO zato što taj ugovor nije evidentiran ni kod tužilje, niti kod privrednog društva njenog supruga, što ne postoji zapisa u poslovnim knjigama i finansijskim izveštajima da je tužilja plaćala zakupninu za ambalažu ni preko banke niti putem kompenzacije.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilje. Ugovor o zakupu ambalaže koji je zaključen između STR „VV“ na kome je vlasnik bila tužilja i Privrednog društva „DD“ iz ..., čiji je vlasnik i osnivač njen suprug je ništav na osnovu člana 103. st. 1. ZOO kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud navodeći jasne i pravilne razloge za svoj zaključak. Čak i da ugovor o zakupu nije ništav on je bio zaključen na vreme od dva meseca, tako da tužilja svakako po proteku ovog roka nije bila zakupac ambalaže. Neko drugo svojstvo nije ni mogla da stekne jer se u okviru ta dva meseca trajanja ugovora (14.12.2014. godine) ambalaža našla u posedu kod pravnog prethodnika tuženog. Prema tome tužilja nije bila ni vlasnik, ni zakupac, niti korisnik predmetne ambalaže po nekom drugom osnovu i ne može da traži korist koju su pravni prethodnik tuženog i tuženi u spornom periodu eventualno imali od ambalaže koja je u vlasništvu privrednog društva „DD“ iz ... koji je bio legitimisan da ustane sa tužbom sa takvim tužbenim zahtevom. Pogrešno revident zaključuje da to što je tuženi tužilji isplatio vrednost ambalaže na osnovu pravnosnažne sudske presude njoj daje legitimaciju za tužbu u ovoj parnici. U toj parnici tužilja jeste bila aktivno legitmisana jer je ona bila ta koja je „GG“ vratila neprodatu kupljenu robu, pa su joj izdate dve povratnice 14.12.2004. godine, a u zapisniku od 20.12.2004. godine je konstatovano da je pravni prethodnik tuženog potvrdio prijem ambalaže od tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizijski navodi tužilje nisu osnovani, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić