Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1344/20 od 01.07.2020. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 876/19 od 19.02.2020. godine je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se njegova revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane odredbe zakona, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji nepokretnosti, zbog povrede prava preče kupovine. Drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan shodno sadržini tražene pravne zaštite. Prema razlozima pobijane presude, tužilac u ovom postupku ostvaruje pravnu zaštitu u smislu člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98), kao prekupac, a ne kao naslednik svoje majke, budući da je ista spornom nepokretnošću raspolagala za života. Na osnovu tog raspolaganja tužena, kao kupac, je u javnim knjigama upisana kao novi sopstvenik prometovanog dela nepokretnosti. Sporna nepokretnost otuda ne čini aktivu zaostavštine prethodnika tužioca u smislu člana 1. Zakona o nasleđivanju, to jest naknadno pronađenu imovinu. Stoga, tužilac je umesto ništavosti ugovora o prodaji trebalo da traži poništaj tog pravnog posla, jer se po slovu zakona takvim zahtevom štiti pravo preče kupovine, kao i da traži od suda da se sporna nepokretnost proda njemu, odnosno da on umesto inicijalnog kupca (tužene) plati kupoprodajnu cenu iz sadržine ugovora. Iz izloženih razloga, tužbeni zahtev je odbijen, kao neosnovan.

Polazeći od sadržine tražene pravne zaštite, načina presuđenja i datog obrazloženja, revizijski sud nalazi da u konkretnoj parnici ne postoje pitanja od opšteg interesa ili pitanja u interesu ravnopravnosti građana koja bi trebalo razmotriti. Dalje, uz reviziju nisu priložene pravnosnažne odluke kojima je na drugačiji način odlučeno u parnicama zasnovanim na istom ili bitno sličnom činjenično-pravnom osnovu, niti je na postojanje takvih odluka u sadržini ukazano, zbog čega nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse. Takođe, nema potrebe ni za novim tumačenjem članova 7. i 10. Zakona o prometu nepokretnosti na kojima je zasnovana pobijana odluka.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da nije dozvoljena.

Spor za zaštitu zakonskog prava preče kupovine je imovinsko-pravni spor. Zbog toga se o dozvoljenosti revizije odlučuje prema vrednosti predmeta spora pobijenog dela.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom predmetu podneta je dana 08.04.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude iznosi 775.699,47 dinara, odnosno 6.317,28 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ispod propisanog cenzusa iz odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, to sledi da revizija tužioca nije dozvoljena, pa je primenom člana 413. istog zakona odlučeno kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić