Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5224/21 od 07.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 40.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 98.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 420.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 126.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 18.12.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati 74.280,38 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pešak povređen u saobraćajnoj nezgodi 14.12.1999. godine, koju je prouzrokovao BB upravljajući putničkim vozilom, koje je u to vreme bilo osigurano kod tuženog. Krivični postupak protiv BB pravnosnažno je obustavljen rešenjem od 09.05.2008. godine. Tužilac je u toku krivičnog postupka istakao imovinskopravni zahtev prema BB 13.11.2000. godine. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka saobraćajne struke, do saobraćajne nezgode je došlo kao posledica propusta oba učesnika, pešaka i vozača putničkog vozila. Propust vozača, ogleda se u tome što je video pešaka koji se kretao trotoarom, pa je morao da uoči gomilu zemlje na trotoaru, zbog koje bi pešak morao da siđe na kolovoz, zbog čega je imao razloga da očekuje i pretpostavi da će pešak sići na kolovoz, pa je pri obilaženju rupe u desnoj kolovoznoj traci trebalo da smanji brzinu na 27,8 km/h u kom slučaju bi imao mogućnost da izbegne nezgodu. Takođe, vozač putničkog vozila bi imao mogućnost da izbegne nezgodu da je pri brzini do 40 km/h kojom se kretao preduzeo kočenje u trenutku silaska pešaka na kolovoz, ali je napravio propust koji je uzročno vezan za nastanak ove nezgode. Tužilac je pri silasku na kolovoz trebalo da proveri da li ga neko vozilo sustiže, odnosno da se uveri da li su bezbedni uslovi za obilazak rupe na kolovozu, što je propustio da učini. Kao posledicu saobraćajne nezgode tužilac je pretrpeo prelom leve potkolenice, koja predstavlja tešku telesnu povredu. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ortopeda i sudskog veštaka psihijatra utvrđeni su intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i pretrpljenog straha, kao i stepen naruženosti i stepen umanjenja životne aktivnosti. Tužilac je tužbu radi naknade štete protiv tuženog podneo 25.05.2007. godine, a protiv BB 01.10.2008. godine. Rešenjem od 04.12.2008. godine obe parnice su spojene radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja. Parnica je u odnosu na BB pravnosnažno okončana.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, pošto je prethodno utvrdio da potraživanje tužioca nije zastarelo. Prvostepeni sud je ceneći prigovor zastarelosti smatrao da se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 390. i 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i da je tužilac tužbu radi naknade nematerijalne štete podneo u roku propisanom navedenim odredbama zakona, jer je krivčini postupak po optužnici Trećeg OJT protiv BB povodom saobraćajne nezgode koja se dogodila 14.12.1999. godine pokrenut 06.03.2001. godine, da je u tom postupku tužilac istakao imovinskopravni zahtev, da je taj postupak okončan donošenjem rešenja o obustavi postupka 09.05.2008. godine, koju odluku je tužilac primio 02.07.2008. godine i da je tužilac tužbu radi naknade štete protiv BB podneo 01.10.2008. godine, u roku od 3 meseca od prijema navedenog rešenja. Imajući u vidu navedeno, te odredbu člana 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da neposredni zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva i njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, prvostepeni sud je zaključio da nije nastupila zastarelost prema osiguraniku, i da nema zastarelosti ni prema osiguravaču, ovde tuženom. S obzirom da je utvrdio da potraživanje tužioca nije zastarelo, odlučujući o visini naknade štete prvostepeni sud je primenom člana 158, 940, 941. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 224. ZPP, ceneći nalaze i mišljenja sudskih veštaka utvrdio iznose pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, koje je umanjio za 30% shodno doprinosu tužioca nastanku štete i dosudio mu iznose označene u izreci presude.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, pošto je utvrdio da je potraživanje tužioca zastarelo. Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kod ocene prigovora zastarelosti, jer prema odredbi iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima rok za podnošenje tužbe počinje teći od pravnosnažnosti rešenja, a ne od momenta kada je rešenje dostavljeno stranci, pa kako je krivični postupak pravnosnažno obustavljen 09.05.2008. godine, a tužilac tužbu protiv osiguranika tuženog podneo 01.10.2008. godine, po proteku roka od tri meseca, to je zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo. Drugostepeni sud je smatrao da je potraživanje tužioca zastarelo i primenom odredbe iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je od dana kada se desila saobraćajna nezgoda pa do dana kada je tužba podneta protekao rok od tri godine, pri tome imajući u vidu da je predmet spora naknada nematerijalne štete za različite vidove i da je početak roka zastarelosti različit za svaki vid nematerijalne štete.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud prilikom ocene prigovora zastarelosti pogrešno primenio materijalno pravo.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da je tužilac, kao oštećeno lice u krivičnom postupku podneo imovinskopravni zahtev, to sledi da je zastarevanje prekinuto podnošenjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. Kod utvrđenog da je saobraćajnu nezgodu prouzrokovao BB, vozač automobila koji je bio osiguran kod tuženog u vreme saobraćajne nezgode, da je krivični postpuak protiv BB pravnosnažno obustavljen rešenjem od 09.05.2008. godine, to je od pravnosnažnosti navedenog rešenja zastarevanje počelo teći iznova, s tim što se u toj situaciji kod ocene prigovora zasterelosti ne primenjuje odredba iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, već se primenjuje odredba iz člana 392. stav 3. istog zakona, a s tim u vezi odredba iz člana 376, odnosno odredba iz člana 377. istog Zakona. Naime, odredba iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u situaciji kada je krivični postupak okončan zbog nekog uzroka koji se ne tiče suštine stvari i kada je oštećeni upućen na parnicu da ostvari svoj imovinskopravni zahtev, u kojoj situaciji se smatra da je zastarelost prekinuta uslovno, ako se tužba podnese redovnom sudu u roku od tri meseca po pravnosnažnosti odluke krivičnog suda, a koja se odredba u ovom slučaju ne može primeniti, budući da je krivični postupak okončan donošenjem rešenja kojim je obustavljen krivični postupak. S obzirom na to da je krivični postupak protiv BB pravnosnažno obustavljen rešenjem od 09.05.2008. godine, to je od tada zastarevanje počelo da teče iznova, pa kako je tužilac tužbu radi naknade nematerijalne štete protiv osiguranika tuženog podneo 01.10.2008. godine, to sledi da tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete od BB nije zastarelo, jer je tužbu podneo u roku propisanom članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, koji se primenjuje kada se radi o potraživanju naknade štete. Imajući u vidu navedeno, te odredbu člana 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da neposredni zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva i njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, to tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete od tuženog nije zastarelo.

S obzirom na to da je utvrđeno da je vozilo kojim je upravljao BB u vreme nastanka saobraćajne nezgode bilo osigurano kod tuženog, da je krivični postupak protiv BB pravnosnažno obustavljen donošenjem pravnosnažnog rešenja 09.05.2008. godine, da je do saobraćajne nezgode došlo kao posledica propusta oba učesnika, i tužioca kao pešaka i BB kao vozača putničkog vozila, pa kako je utvrđeno da je tužilac u saobraćajnog nezgodi zadobio teške telesne povrede zbog kojih je trpeo strah i fizičke bolove čiji su intenzitet i trajanje utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, i da kod tužioca postoji naruženost i umanjenje životne aktivnosti, to je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 397, 940, 941, 380. stav 5, 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u iznosima bliže navedenim u izreci prvostepene presude.

Sa napred navedenih razloga Vrhovni sud je usvojio reviziju tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke, tako što je preinačio drugostepenu presudu i žalbu tuženog odbio, a prvostepenu presudu potvrdio, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka sadražana u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, s obzirom da je tužilac uspeo u postupku po reviziji, sa kojih razloga je tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova postupka plati 187.780,00 dinara, a u skladu sa opredeljenim zahtevom tužioca i to za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i troškove na ime takse na reviziju u iznosu od 72.280,00 dinara i takse na odluku po reviziji u iznosu od 97.500,00 dinara, a sve u skadu sa važećom Advokatskom tarifom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić