Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 468/21 od 04.03.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje odbijena je i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, sa predlogom da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji radi razmatranja spornog pravnog pitanja i novog tumačenja prava sa stanovišta neposredne primene potvrđenih međunarodnih ugovora.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije tužilje na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ovom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, zbog značaja prakse Evropskog suda za ljudska prava po pitanju primene člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, a u vezi prava savesnih i zakonitih vlasnika stvari koje su od trećih lica upotrebljene za vršenje krivičnih dela i koje su primenom odredbi o obaveznom oduzimanju predmeta trajno oduzeti.

Sa napred navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374, stav 2, tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je preduzetnik i vlasnik Agencije za iznajmljivanje automobila „Auto rent“ ... . Tužilja je 19.09.2018. godine zaključila ugovor o najmu vozila sa BB, sa početkom najma od 19.09.2018. godine od 09,00 časova do 24.09.2018. godine do 10,00 časova, a u ugovoru je između ostalog navedeno da se vozilo ne sme koristiti u protivzakonite svrhe (krivična dela, carinski ili devizni prekršaj). BB je vozilo koristio za izvršenje krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je pravnosnažnom presudom oglašen krivim. Istom presudom je izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmetnog putničkog vozila.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovane zahteve tužilje, sa obrazloženjem da nema mesta primeni člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je oduzimanje vozila izvršeno u skladu sa članom 350. stav 3. Krivičnog zakonika, pri tome smatrajući da je irelevantno što je ono u vlasništvu trećeg lica, jer izricanje mere oduzimanja nije uslovljeno vlasništvom okrivljenog na oduzetoj stvari, a izrečena mera ne sprečava tužilju da svoje pravo ostvari prema okrivljenom u skladu sa članom 87. stav 2. Krivičnog zakonika.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je u nižestepenim presudama, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a stavom 2. da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz uslov da je učinjen uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Članom 145. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenim međunarodnim ugovorima i propisima donetim na osnovu zakona. Prema članu 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavi su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Zato sudovi svoju odluku mogu zasnovati i na Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a shodno članu 18. stav 3. Ustava Republike Srbije odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima i praksi međunarodnih institucija. Pod praksom međunarodnih institucija svakako se podrazumevaju i presude Evropskog suda za ljudska prava i to ne samo one koje su donete protiv Republike Srbije već i protiv drugih država koje su Evropsku konvenciju ratifkovale.

Pravo na imovinu regulisano je članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Iz prakse primene Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava je u velikom broju odluka izrazio stav da bi mešanje u pravo na imovinu bilo opravdano da je potrebno: da je predviđeno zakonom (legalno), da je u opštem interesu (legitimno) i da je razumno i proporcionalno, odnosno da postoji pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa određene zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava nekog pojedinca. Tako je Evropski sud za ljudska prava u svojim odlukama (na koje je tužilja tokom postupka ukazala, a što su nižestepeni sudovi propustili da cene), i to u presudama od 13.01.2016. godine (Predstavka broj 3503/08) i od 17.04.2017. godine (Predstavka broj 42079/12), donetim u postupcima koja su dva privredna društva sa sedištem u Turskoj pokrenula protiv Bugarske, odnosno Slovenije, zbog povrede prava na imovinu garantovanog članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine zbog neproporcionalnosti izrečene mere oduzimanja vozila (u tim slučajevima korišćenim za krijumčarenje narkotika) i cilja koji se nastojao ostvariti, odnosno prava vlasništva podnosilaca predstavki. U napred navedenim slučajevima nacionalni sudovi su presuđivali u korist države oduzimajući vozila vlasnicima na osnovu odredbi koje propisuju obavezno oduzimanje imovine koja je u vezi sa određenim krivičnim delom, a nacionalna zakonodavstva su pružala mogućnost da vlasnici dobiju naknadu za svoj gubitak, tako što će je potraživati od osuđenih izvršilaca krivičnih dela.

Tužilja je preduzetnik i vlasnik agencije za iznajmljivanje automobila i stim u vezi je zaključila ugovor o najmu vozila sa BB, koji je vozilo koristio za izvršenje krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je pravnosnažnom presudom oglašen krivim, a istom presudom je izrečena i mera bezbednosti oduzimanja vozila tužilje. Saglasno napred navednom, da bi mešanje u pravo na imovinu tužilje bilo opravdano potrebno je: da je predviđeno zakonom (legalno), da je u opštem interesu (legitimno) i da je razumno i proporcionalno. Principi zakonitosti i legitimnosti predstavljaju formalni uslov za ograničenje osnovnih prava, i u ovom slučaju mešanje u pravo svojine tužilje je legalno i legitimno, međutim, kada je reč o pravičnoj ravnoteži (proporcionalnosti) nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li postoji razuman odnos proporcionalnosti između izrečene mere i cilja koji se želi postići i zaštite prava tužilje, kao vlasnika vozila, odnosno nižestepeni sudovi su propustili da utvrde (na šta je tužilja dostavila i predložila dokaze) kakvo je bilo ponašanje tužilje, kao vlasnika vozila, od čega zavisi osnovanost zahteva tužilje. Naime, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li je izrečena mera bila takva da omogućava razumno uzimanje u obzir stepen krivice i pažnje koji se mogu pripisati tužilji, kao vlasniku vozila, ili barem odnosu između njenog ponašanja i kršenja zakona do koga je došlo, a zatim i mogućnost tužilje da dobije naknadu za svoj gubitak od BB. Stoga, se osnovano revizijom tužilje ukazuje da nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno utvrdili činjenično stanje.

Kako su nižestepeni sudovi propustili, da zbog pogrešne primene materijalnog prava utvrde bitne činjenice koje su od značaja za ocenu osnovanosti tužbenih zahteva tužilje, to je Vrhovni kasacioni sud ukinuo nižestepene presude.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će, uzeti u obzir iznete primedbe, na odgovarajući način upotpuniti činjenično stanje i doneti pravilnu i zakonitu odluku, pri tome imajući u vidu praksu i standarde Evropskog suda za ljudska prava.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić