Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 3254/19 od 10.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog Addiko bank a.d., Beograd i potvrdio presudu Višeg suda u Leskovcu P 243/2019 od 22.05.2019. godine, ispravljenu rešenjima istog suda od 20.12.2019. godine i 14.05.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena Addiko bank a.d., Beograd, je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove odgovora je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dugogodišnji vanknjižni vlasnik lokala u ..., u Ul. ... br. .., na k.p. vr. .., upisane u LN br. .., KO ..., površine 100 m2, u prizemlju, broj posebnog dela 2. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu I 2321/14 od 10.07.2014. godine, dozvoljeno je izvršenje po predlogu pravnog prethodnika tužene banke ''Hypo Alpe Adria bank'', kao izvršnog poverioca, protiv tuženog AA, kao izvršnog dužnika, na toj istoj nepokretnosti, na kojoj je, u to vreme, tuženi AA bio upisan kao vlasnik. Do upisa tuženog AA, kao vlasnika predmetnog lokala, došlo je izvršenjem krivičnog dela davanja mita, navođenja na overavanje neistinitog sadržaja i falsifikovanja isprave, za koja dela su optuženi BB i optuženi AA (ovde tuženi), oglašeni krivim pravnosnažnom presudom Višeg suda u Smederevu K 184/10 od 02.12.2011. godine. Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Leskovcu P 660/2015 od 01.11.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca ''Plana market'' a.d. Velika Plana i utvrđeno da je on vlasnik lokala u ..., u Ul. ... br. .., na k.p. br. .., upisan u LN br. .. KO ..., površine 100 m2, u prizemlju, br. posebnog dela 2 i da su ništavi ugovori o kupoprodaji zaključeni između tuženih VV iz ... i SIZ-a stanovanja Leskovac od 04.09.1987. godine, kao i ugovor o prodaji nepokretnosti zaključen između VV i AA iz ..., od 08.08.2008. godine, koji za predmet imaju kupoprodaju gore navedenog lokala. Na osnovu založne izjave tuženog AA, overene pred Opštinskim sudom u Leskovcu pod br. Ov ../08 dana 27.08.2008. godine, ustanovljena je založna vansudska hipoteka u korist tužene Addiko bank a.d., Beograd, radi obezbeđenja potraživanja koje je banka imala prema tuženom AA, po osnovu ugovora o dugoročnom kreditu br. L ../08 od 26.08.2001. godine i aneksa br. 1 tog ugovora od 30.09.2008. godine. Osnovni sud u Leskovcu je, rešenjem u predmetu I 2321/14 dana 01.09.2014. godine, uputio tužioca kao treće lice, da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje prodajom nepokretnosti u ..., u Ul. ... br. .., koja se nalazi na k.p. br. .., LN br. .., KO ..., površine 100 m2, u prizemlju, br.posebnog dela 2, određeno rešenjem o izvršenju tog suda I 2321/14, dana 10.07.2014. godine, nedopušteno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je izvršenje po rešenju Osnovnog suda u Leskovcu I 2321/14 od 10.07.2014. godine, nedopušteno u odnosu na predmetnu nepokretnost i da je ništava založna izjava data od strane tuženog AA pod br. Ov ../08 od 27.08.2008. godine, u korist pravnog prethodnika tužene banke, a radi obezbeđenja potraživanja na osnovu ugovora o kreditu, u smislu odredbe člana 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' br. 31/11), odredbe člana 20. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i odredbe člana 10. stav 2. Zakona o hipoteci (''Službeni glasnik RS'' br. 115/2005...83/2015).

Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o hipoteci, propisano je da ugovor o hipoteci može da zaključi vlasnik ili drugo lice koje ima pravo raspolaganja, kao i investitor i kupac objekta u izgradnji ili posebnog dela objekta u izgradnji, u smislu člana 3. tog zakona. Založna izjava o zasnivanju jednostrane hipoteke po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci, shodno odredbi člana 14. stav 3. istog Zakona.

Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenim slučajevima ne propisuje što drugo, shodno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema odredbi člana 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može, sve do okončanja izvršnog postupka, da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim.

U konkretnom slučaju, založna izjava na osnovu koje je na predmetnoj nepokretnosti upisana hipoteka u korist revidenta, data je od strane nevlasnika, tuženog AA, koji je tu nepokretnost stekao nezakonitim pravnim poslom, odnosno izvršenjem krivičnog dela za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom suda, pošto je vlasnik predmetne nepokretnosti tužilac, što znači da tužiočevo pravo na predmetnoj nepokretnosti sprečava izvršenje na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja izvršnog suda, određeno u korist revidenta, kao izvršnog poverioca.

Navodima revidenta u reviziji, o tome da on nije znao, niti je mogao da zna da je tuženi AA vlasništvo na predmetnom lokalu pribavio krivičnim delom i da se banka, razumno i u dobroj veri, pouzdala u pretpostavku tačnosti podataka upisanih u katastar nepokretnosti, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Svoju savesnost tužena banka može da ističe samo u odnosu prema svom saugovaraču, ovde tuženom AA, ali ona nije od uticaja na tužioca, kao vlasnika predmetne nepokretnosti, koji, u pogledu te nepokretnosti nije u bilo kakvom pravnom odnosu ni sa jednim od tuženih. Upis u javnu knjigu konstituiše pretpostavku prava lica u čiju korist je izvršen. Ta pretpostavka je oboriva, a tužilac je dokazao da je on, a ne tuženi AA, vlasnik predmetne nepokretnosti. Pravo vlasništva tužioca na predmetnoj nepokretnosti sprečava izvršenje određeno pravnosnažnim rešenjem o izvršenju u korist revidenta. Zbog toga se navodima revizije revidenta neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi odgovora na reviziju tužiocu nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu drugom izreke, doneo u smislu odredbe člana 165. stav 1. istog Zakona.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić