Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6507/18 od 11.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 274.862,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.07.2018. godine, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.297,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile reviziju, iz svih zakonskih razloga, a tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, radi ujednačavanja sudske prakse (član 404. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija tužioca neosnovana, dok je revizija tužene nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredabe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem od 07.04.1997. godine, tužiocu je priznato svojstvo civilnog invalida rata prve grupe sa 100% telesnog oštećenja, kao i prava na ličnu invalidninu počev od 01.01.1997. godine. Lična invalidnina mu je redovno isplaćivana zaključno do marta 1999. godine, kada je tužena bez osnova obustavila isplatu. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, utvrđena je visina mesečnih iznosa lične invalidnine tužioca za period od marta 1999. godine do 01.02.2018. godine ( u ukupnom iznosu od 18.154.684,00 dinara). Takođe, utvrđen je i dan dospelosti invalidnine – 25. u mesecu za prethodni mesec.

Polazeći od odredbi članova 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada, zbog čega je tužena dužna da tužiocu naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene invalidnine. Takođe, nižestepeni sudovi su cenili da je potraživanje tužioca delimično zastarelo, za period od marta 1999. godne, zaključno sa avgustom mesecom 2014. godine, imajući u vidu dan podnošenja tužbe.

Pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca, priznajući mu, kao osnovano, potraživanje nastalo u periodu od septembra 2014. godine, zaključno sa januarom mesecom 2018. godine.

Neosnovano se u reviziji tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti sadržana u nižestepenim odlukama. Naime, pitanje zastarelosti novčanog potraživanja tužioca nije ni bilo postavljeno u predmetu „Grudić protiv Srbije“ (na koji se u reviziji poziva tužilac) u kom je pred Evropskim sudom za ljudska prava, po predstavci broj 31925/08 doneta presuda 17.04.2012. godine. U tom smislu, nižestepene odluke ne odstupaju od stava izraženog u navedenoj odluci Evropskog suda za ljudska prava, pri čemu je ovaj stav saglasan sa stavom Evropskog suda za ljudska prava iz odluke u predmetu „Skenderi i drugi protiv Srbije“ (predstavka broj 15090/08), a prema kom stavu je rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zakonit i teži legitimnom cilju - obezbeđenju pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelih potraživanja. Nadalje, presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev broj 947/12 od 07.03.2013. godine, na koju se tužilac poziva u reviziji, doneta je u sporu u kojem tuženi nije istakao prigovor zastarelosti potraživanja, pa ne stoji revizijski navod tužioca da je ovom odlukom drugačije cenjeno pitanje zastarelost potraživanja.

Imajući izneto u vidu, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca ocenio neosnovanom, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

U pogledu revizije tužene, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da se na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18) posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Predmet tražene pravne zaštite je isplata neisplaćene invalidnine, a pobijanom odlukom je potvrđena prvostepena presuda u delu kome je tužiocu priznato pravo na njenu isplatu, pošto je prethodno cenjen prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene. O pravu tužioca, visini tražene naknade, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujedanačavanja sudske prakse ili novo tumačenje prava.

Kako na osnovu iznetog, proizlazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, kada vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate na ime neisplaćene invalidnine tužiocu podneta je 12.10.2017. godine. Revizijom tužene, pobija se deo pravnosnažne presude kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženoj naložena isplata od 3.401.295,00 dinara na ime naknade štete, a koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu da je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, to je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić