Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju zahtevajući troškove revizijskog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije tužioca da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 5. ZPP-a jer mu nije pružena mogućnost da se izjasni o ugovoru o zajmu zaključenom između parničnih stranaka dana 05.06.2013. godine. Suprotno tim navodima revidenta, iz stanja u predmetu proizlazi da je podnesak tuženog od 19.03.2014. godine u kom je on ukazao sudu na postojanje tog ugovora, priloživši, pored ugovora o zajmu novca od 05.06.2013. godine, takođe i svoju založnu izjavu overenu u Osnovnom sudu u Užicu pod brojem Ov I br. ../2013 od 07.06.2013. godine, na osnovu koje je izvršen upisan upis vansudske hipoteke na nepokretnosti tuženog, a na osnovu rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti ... broj ../2013 od 21.08.2013. godine, dostavljen punomoćniku tužioca dana 27.03.2014. godine, što sledi iz sadržaja povratnice združene predmetu. To znači da je sud pružio tužiocu mogućnost da se izjasni o ugovoru o zajmu novca zaključenog između parničnih stranaka dana 05.06.2013. godine. Revident u reviziji ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ta bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. tačka 2. ZPP-a.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u prijateljskom i poslovnom odnosu, pa je tužilac često bio u situaciji da tuženom pozajmljuje novac koji mu je tuženi uredno vraćao. U vreme kada je tuženom bila potrebna veća suma novca, u iznosu od 150.000 evra, parnične stranke su sačinile ugovor o zajmu dana 05.06.2013. godine, a kao garanciju za vraćanje te pozajmice, tuženi je dao založnu izjavu koja je overena u Osnovnom sudu u Užicu, a na osnovu koje je upisana vansudska hipoteka na njegovim nepokretnostima. Na osnovu rukom pisanog ugovora o pozajmici od 05.08.2013. godine, tužilac je, u svojstvu zajmodavca, pozajmio VV - sinu tuženog, u svojstvu zajmoprimca, iznos od 550.000 evra. VV se obavezao da tužiocu taj iznos vrati u roku od četiri meseca sa kamatom od 1,5% koja će biti obračunata prilikom povraćaja celokupnog iznosa. U tom ugovoru je takođe konstatovano da za povraćaj duga VV garantuje svojom i imovinom svoje porodice. Tuženi je živeo u porodičnom domaćinstvu sa svojim sinom VV u porodičnoj kući na imanju u ..., sve do 2006. godine kada se tuženi preselio na ..., gde od tada živi i privređuje, tako što se bavi izgradnjom i prodajom zgrada i apartmana, dok je njegov sin - VV ostao sa svojom suprugom i decom u ..., a bave se poljoprivredom. VV je takođe bio u poslovnom odnosu sa tužiocem, tako što su zajedno trgovali naftom, pa je tužilac i njemu pozajmljivao novac.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da između tužioca i tuženog postoji usmeni ugovor o zajmu od 05.08.2013. godine po kom je sin tuženog VV, preuzeo novac u iznosu od 550.000 evra od tužioca, na osnovu rukom pisanog ugovora kome je prethodio usmeni dogovor tuženog i tužioca, sa identičnim elementima ugovora koji se odnose na količinu pozajmljenog novca i uslove vraćanja. Svoj zaključak o postojanju solidarne obaveze tuženog da tužiocu, zajedno sa svojim sinom VV, vrati predmetni dug, prvostepeni sud zasniva i na postojanju porodične zajednice tuženog i njegovog sina, shodno odredbi člana 195. Porodičnog zakona, pošto je predmet zajma – novčani iznos od 550.000 evra, namenjen kupovini placa na ..., čijim sticanjem dolazi do uvećanja imovine članova porodične zajednice.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave zaključio suprotno, da je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog BB neosnovan, pošto nije prihvatio iskaz tužioca da je zaključenju predmetnog pisanog ugovora o zajmu zaključenog između tužioca i VV, prethodio usmeni ugovor o zajmu sa tuženim BB. Po mišljenju drugostepenog suda, odgovornost tuženog za solidarno obavezivanje na isplatu potraživanog novčanog iznosa od strane tužioca, ne proističe ni iz odredbe člana 195. Porodičnog zakona na koji se tužilac neosnovano poziva, jer tužilac nije dokazao da je između tuženog i njegovog sina VV postojala jedinstvena porodična i ekonomska zajednica, niti da je predmetni novčani iznos uzet i iskorišćen sa namerom uvećavanja imovine porodične zajednice kupovinom, izgradnjom i prodajom nepokretnosti na ... . Suprotno tome, drugostepeni sud je zaključio da je porodična zajednica između tuženog i njegovog sina VV prekinuta 2006. godine kada se tuženi sa suprugom preselio na ... gde od tada živi i privređuje, dok je njegov sin ostao sa svojom porodicom u ..., gde se bavi poljoprivredom. Pri odlučivanju pobijanom presudom, drugostepeni sud je takođe imao u vidu da ugovor o zajmu koje su parnične stranke zaključile dana 05.06.2013. godine, a koji za predmet ima 150.000 evra, sadrži garanciju povraćaja pozajmljenog iznosa tužiocu, kao zajmoprimcu i to overenu založnu izjavu kojom je tuženi potvrdio da pristaje da se u korist zajmodavcu upiše hipoteka radi naplate glavnice, ugovorene kamate i troškova za slučaj docnje na svojim nepokretnostima (apartmanima na ...), te da je tu založnu izjavu potpisala i njegova supruga GG, nakon čega je izvršen upis vansudske hipoteke ULN.br. .. K.O. ..., koja je brisana nakon izmirenja obaveze tuženog prema tužiocu po tom ugovoru. Kod takvog stanja stvari, drugostepeni sud je zaključio da je logična, životna i prihvatljiva tvrdnja tuženog da tužilac, sa dugogodišnjim iskustvom ozbiljnog privrednika, pozajmicu od 550.000 evra ne bi dao bez potpisa lica kome tu pozajmicu daje, bez obzira na prijateljstvo i poverenje koje je između parničnih stranaka postojalo i dva meseca ranije kada je zaključen ugovor o zajmu od 05.06.2013. godine, pa je odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Obaveze zajmoprimca propisane su odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, tako što je zajmoprimac dužan vratiti, u ugovorenom roku, istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Dejstva ugovora propisana su odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.

U konkretnom slučaju predmetni „ugovor o pozajmici“ zaključen je dana 05.08.2013. godine između tužioca i VV iz ... . Tuženi nije zajmoprimac, odnosno ugovorna strana po tom ugovoru, niti je sa dužnikom VV, u bilo kojoj vrsti materijalnopravnog odnosa koji bi bio osnov za postojanje solidarne obaveze tuženog u odnosu na tužioca, a na osnovu tog ugovora. To vodi zaključku da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, pa je pravilnom primenom materijalnog prava, pobijanom pravnosnažnom presudom, odbijen.

Navodima revizije tužioca o tome da on tuženog BB i njegovog sina, VV, posmatra kao zajednicu jer sa obojicom sarađuje godinama unazad, ne dovodi se u sumnju zaključak drugostepenog suda o nepostojanju porodične zajednice tuženog i njegovog sina VV. Predmetni ugovor zaključen je dana 05.08.2013. godine, a tuženi BB ne živi u porodičnoj zajednici sa svojim sinom VV još od 2006. godine, kada se on iselio iz porodične kuće u ... i sa suprugom, preselio na ... gde i sada živi. Pri tom, tuženi BB se bavi izgradnjom i prodajom apartmana na ..., dok njegov sin VV obrađuje poljoprivredno imanje u ..., a u jednom periodu je imao i benzinsku pumpu, odnosno bavio se trgovinom naftom. Za postojanje solidarnosti članova porodične zajednice shodno odredbi člana 195. u vezi člana 196. i 187. stav 1. Porodičnog zakona, potrebno je da kumulativno budu ispunjeni uslovi i to: da se radi o imovini stečenoj radom članova porodične zajednice i obavezi preuzetoj radi podmirenja potrebe zajedničkog života u toj zajednici. U ovom slučaju nije ispunjen nijedan od navedenih kumulativno propisanih uslova Porodičnim zakonom za postojanje solidarnosti tuženog u pogledu obaveze koju je njegov sin VV, u svojstvu zajmoprimca, preuzeo prema tužiocu, kao zajmodavcu, ugovorom zaključenim dana 05.08.2013. godine.Tada nije postojala porodična zajednica između tuženog i njegovog sina VV, što znači da novčani iznos koji je predmet tog ugovora ne predstavlja obavezu preuzetu radi podmirenja potreba zajedničkog života u porodičnoj zajednici.

Navodima revidenta u reviziji o tome da je zaključenju predmetnog ugovora o zajmu prethodio usmeni dogovor tuženog i tužioca sa identičnim elementima ugovora koji se odnose na količinu pozajmljenog novca i uslove vraćanja, te da tuženi, zbog bolesti nije mogao da dođe u dogovoreno vreme radi prijema novca pa je to učinio njegov sin, pobija se ocena dokaza. Sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, pošto je tako propisano odredbom člana 8. ZPP-a, a tu odredbu zakona drugostepeni sud je, pri odlučivanju pobijanom pravnosnažnom presudom, pravilno primenio.

Iz ovih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom revidenta ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je odluka kao u stavu prvom izreke doneta na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a.

Tuženom nisu priznati troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav odgovora na reviziju, pošto taj trošak tuženom nije bio potreban radi vođenja parnice shodno odredbi člana 154. ZPP-a.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić