Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine održajem na stanu koji je u vlasništvu Republike Srbije, a na kojem je u javnim knjigama kao korisnik upisana Vojnograđevinska direkcija Beograd. Ovo zbog toga što je tužilja preko 20 godina u državini spornog stana, ali nema status savesnog držaoca, jer je sve vreme znala da je sporna nepokretnost u svojini drugog lica, u kojem ona nije ni nosilac prava korišćenja. Pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 4080/10 od 31.10.2011. godine, kojom je odbijen zahtev za utvrđenje da tužilja, kao preostali član porodičnog domaćinstva svoje bake, ranijeg nosioca stanarskog prava, ima pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana, tužilja je primila 05.01.2012. godine, kada je konačno stekla saznanje da bez pravnog osnova koristi sporni stan, od kog momenta se smatra nesavesnim držaocem navedene nepokretnosti. Na konkretnu situaciju se ne može primeniti rok za sticanje prava svojine od 10 godina, jer uslov za sticanje prava svojine po osnovu održaja nije samo dužina trajanja državine na nepokretnosti, već i savesnost i zakonitost državine. Podnošenjem tužbe za iseljenje tužilje iz spornog stana 26.07.2002. godine u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 3783/16 (koji je u prekidu) došlo je do prekida roka predviđenog za sticanje svojine na stanu u državnoj svojini održajem, a od 04.07.1996. godine (kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa) do 26.07.2002. godine, nije protekao zakonom propisani rok od 20 godina za sticanje prava svojine putem održaja na spornom stanu.

U takvom slučaju nižestepeni sudovi su, prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, doneli odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

O osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine održajem na spornom stanu se ne može odlučivati primenom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je predviđeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, ali se pitanje prava na dom može postaviti u postupku za iseljenje tužilje iz spornog stana, koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 3783/16, koji je u prekidu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 01.08.2016. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 1.500.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 123,2419 dinara, pa vrednost predmeta spora pobijanog dela predstavlja dinarsku protivvrednost 12.171,19 evra. Prvostepena presuda kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu doneta je 13.10.2017. godine, a drugostepena presuda doneta je 20.09.2018. godine.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić