Predmet spora je obligacioni zahtev tužioca koji po prestanku braka sa ćerkom tužene, postavljenim zahtevom traži isplatu polovine vrednosti ulaganja u nepokretnost prema tuženoj, kao licu čija je imovina uvećana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa ćerkom tužene bio u braku u periodu od 2002. godine do 2015. godine kada je brak razveden, s tim što je bračna zajednica faktički prestala u jesen 2014. godine. U braku je rođeno troje dece. Stambeno pitanje nisu imali rešeno. Supruga nije bila zaposlena, bavila se decom i poslovima u domaćinstvu. Tužilac je radio u vojsci i kao profesionalno vojno lice pored plate primao je naknadu za troškove stanovanja zbog nerešenog stambenog pitanja, a bavio se i dopunskim radom, postavljanjem klima uređaja. Prvo su živeli u ..., potom u ... u roditeljskoj kući tužiočeve supruge u naselju ..., u kojoj su koristili stan u suterenu, a od 2009. godine u ... u naselju ..., u kući koju su svojim sredstvima kupili roditelji tužiočeve supruge i dali im na korišćenje, a koja nepokretnost se vodi na tuženu. Tužilac je uz saglasnost tužene izveo brojne građevinske radove na adaptaciji kuće, kako bi je osposobio za korišćenje. Izveo je radove koji su bili nužni, čime je uvećao vrednost kuće koju je napustio pri prestanku bračne zajednice, a tužena se kao vlasnik neosnovano obogatila za iznos uloženih sredstava i rada na adaptaciji, što predstavlja osnov tužbenog zahteva u ovoj parnici.

Činjenično je utvrđeno da je tužilac izveo radove: skidanje postojeće podloge i hidroizolaciju, tamponiranje i betoniranje, stolarske radove i to zamenu prozora i stakala, keramičke i elektro instalacijske radove, izmeštanje jednog zida radi proširenja u okviru gabarita kuće, zidanje dimnjaka, kupio je i postavio kotao i obavio radove ugradnje radijatora i instalacija potrebnih za grejanje, postavio spoljašnju izolaciju, ozidao garažu i u pretežnom delu uradio fasadu, kako su po vrsti i količini navedeni u nalazu veštaka građevinske struke, da je tužilac radove finansirao sredstvima ostvarenim od redovne zarade, dopunske zarade i mesečnog dodatka za stanarinu koju je primao od Vojske, kao i kreditima, koje je za ovu namenu podigao kod „Uni Kredit banke”. Zarade je iznosila 38.000,00 dinara, mesečni dodatak 18.400,00 dinara i dodatna zarada od ugrađivanja klima uređaja oko 20.000,00 dinara, prema izjašnjenju njegove bivše supruge.Radovi su izvođeni sukcesivno prema raspoloživim sredstvima u periodu od dve do pet godina, a deo radova nakon što je tužilac napustio bračnu zajednicu, dovršila je tužena, s tim što je tužilac platio i deo naknade za radove koji su izvedeni nakon što je napustio bračnu zajednicu, keramičke radove i završetak radova na fasadi jer je te radove on prethodno ugovorio, i to 300 eura na ime građevinske skele i 400 eura keramičaru. U periodu adaptacije kuće tužilac je podigao dva kredita, i to 06.08.2009 godine u iznosu od 559.098,00 dinara od čega je iznosom od 420.230,06 dinara zatvoren predhodni kredit a isplaćena preostala razlika od 138.868,00 dinara i drugi kredit dana 25.09.2013. godine u iznosu od 900.000,00 dinara, od čega je je iznosom od 392.018,68 dinara zatvoren prethodni kredit, a isplaćena preostala razlika 507.982,68 dinara. Pored finansijskih sredstava tužilac je u adaptaciju uložio i svoj rad. Po prestanku zajednice otplaćuje kredit. Stanje neotplaćenog kredita (glavnica i kamata) na dan 01.06.2016. godine iznosilo je 734.166,84 dinara. Obaveza dečijeg izdržavanja na strani tuženog iznosi 50% njegovih redovnih mesečnih novčanih primanja. Radovima na adaptaciji uvećana je vrednost nepokretnosti.

Vrednost radova koji su izvedeni na porodičnoj zgradi na k.p. .. KO ..., vlasništvo tužene, u toku trajanja braka između tužioca i ćerke tužene, utvrđena je na osnovu veštačenja i na dan 18.01.2018. godine iznosi 1.493.472,00 dinara odnosno 12.610 eura, od čega vrednost materijala 970.757.40 dinara odnosno 8.197 eura i vrednost rada 522.715,00 dnnara odnosno 4.413 eura.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je polazeći od opredeljenog tužbenog zahteva kojim tužilac traži isplatu polovine utvrđene vrednosti ulaganja, zaključio da traženi iznos od od 746.736,00 dinara odgovara doprinosu tužioca u uvećanju vrednosti napokretnosti tužene i zahtev usvojio, ocenivši prihvatljivim navode tužioca da preostali iznos uvećanja vrednosti stambene zgrade tužene predstavlja doprinos njegove bivše supruge po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, u koji je uračunato i davanje njene majke da bi pomogla svoju ćerku i njene članove porodice, iznosom plaćenog za deo materijila za adaptaciju. Pri tom sud je imao u vidu da nije postojalo zajedničko domaćinstvo, niti ekonomska zajednica između tužioca i tužene, već samo odobrenje tužene kao vlasnika da tužilac u cilju porodičnog stanovanja učini potrebna ulaganja. Kod iznetog stanja stvari, osnovanim je ocenjen zahtev kojim tužilac izdvaja vrednost svog doprinosa uvećanju vrednosti nepokretnosti tužene, o kom je odlučeno primenom pravila propisanog u članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, da ukoliko je neki deo imovine jednog lica prešao u imovinu sticaoca, a prelaz nema osnov u zakonu ili nekom pravnom poslu, ili je osnov otpao ili se nije ostvario, sticalac je dužan da tu imovinu vrati ako je moguće, odnosno naknadi vrednost postignute koristi. U ovom slučaju, isplatom srazmernog dela vrednosti izvršenih ulaganja u adaptaciju kuće, kao obaveze koja tereti tuženu kao vlasnika i sticaoca koristi od izvršenih ulaganja u nepokretnost.

Revizija nije osnovana u shvatanju da je tužbom morala biti obuhvaćena i ćerka tužene, odnosno bivša supruga tužioca sa kojom je on živeo u braku dok je vršena adaptacija i u osporavanju ocene o doprinosu tužioca i obavezi tužene da mu isplati polovinu utvrđene vrednosti, a ne četvrtinu, te u navodima da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 171. stav 1. i člana 175. Porodičnog zakona. Reč je odredbama kojima se definiše pojam zajedničke imovine kao imovine stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku (član 171. stav 1.) i uređuju prava u situaciji kada do uvećanja vrednosti zajedničke imovine dođe posle prestanka zajedničkog života u braku, što ovde nije slučaj. Neime, ne radi o nepokretnosti kao zajedničnoj imovini tužioca i njegove bivše supruge u smislu člana 171. stav 1. navedenog zakona, niti o posebnoj imovini jednog od njih u smislu člana 168. istog zakona, te nije reč o uvećanju imovine ovih lica, već je u pitanju nepokretnost u svojini tužene. Shodno tome, ulaganjima je uvećana vrednost imovine tužene. Zato, tužilac ostvaruje pravo na naknadu u odnosu na tuženu kao sticaoca koristi od njegovih ulaganja, u visini određenoj prema njegovom stvarnom doprinosu. Doprinos tužioca svakako da nije manji od doprinosa tadašnje supruge koja prihode nije ostvarivala. Njegov doprinos pravilno je vrednovan od strane drugostepenog suda. Vrednovan je po istom principu koji se primenjuje kod sudske deobe zajedničke imovine (član 180. stav 2. PZ), s tim da ovaj spor nema za predmet deobu zajedničke imovine u smislu člana 177. i člana 195. Porodičnog zakona, te nije nužno učešće bivše supruge tužioca, jer za predmet ima isplatu za ulaganja vršena u nepokretnost tužene, na koju tužilac ostvaruje pravo u granicama onog što njemu pripada, ne zadirući u prava drugih.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, kao i da je taj sud pravilnom primenom odredaba čl. 153 stav 1 i 154 i 163 st. 3 ZPP i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, odlučio o troškovima postupka. Stoga, na osnovu člana 414. sta 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić