Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) i zaključio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana drugostepena presuda, 17.03.2011. godine oko podneva tužilja je pala u ulici ... u ..., kod broja ..., ispred kancelarije advokata BB u neposrednoj blizini zgrade suda, gde ima dva do tri stepenika izvedena iz trotoarske površine na kojoj postoji ulegnuće oko 5 cm nepravilnog oblika, kosine prema napolju od trotoara, a koja je od tužiljine advokatske kancelarije udaljena oko 120 cm. Trotoar služi za kretanje pešaka širine kod stepeništa oko 2 metra, a samim stepeništem računajući do zida objekta gde je kancelarija oko 2,30 cm, dok se navedeno ulegnuće nalazi oko 75 cm od samog ivičnjaka trotoara. Navedenog dana je padao sneg, bila je poledica na ulici, tužilja je imala propisnu zimsku obuću, zimske čizme „Timberland“ karakteristične po tome što se zbog gumenih đonova skoro uopšte ne klizaju, u desnoj ruci je držala kišobran za koju ruku se pridržavala njena koleginica. Vidljivost je bila smanjena zbog snega koji je padao, pa kada je tužilja nagazila na opisano ulegnuće koje je bilo pokriveno ledom i snegom njena noga je iskliznula, tužilja je pala i osetila bolove naročito u delu kičme i desnog ramena, ali se nije odmah javila lekaru zato što ima rodbinu medicinske profesije, tako da je sama preuzela lečenje očekujući da će bolovi prestati i posledice pada biti sanirane same od sebe. Koristila je lekove i masti, a do prvog pregleda lekara 20.04.2011. godine trpela je fizičke bolove, strah, ima umanjenje životne aktivnosti i radne sposobnosti zbog čega nije mogla da obavlja posao advokata. Tužilja je pretrpela laku telesnu povredu, a trpela je fizičke bolove 28 dana jake, 130 dana bolove srednje jačine i 90 dana slabe bolove, kao i strah – dva dana jak, 30 dana srednjeg intenziteta i 60 dana slab, kao i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 15% i umanjenja radne sposobnosti od 10%. Tužilja je, prema navodima drugostepene presude, zarađivala u proseku 166.907,00 dinara mesečno pa joj je, prema činjeničnom utvrđenju na kome drugostepeni sud zasniva svoju presudu, dosuđena mesečna renta u iznosu od 22.690,00 dinara zbog umanjenja opšte radne sposobnosti 6.000,00 dinara, a zbog umanjenja obavljanja advokatske delatnosti 16.690,00 dinara mesečno, pri čemu su troškovi tužiljinog lečenja iznosili 312.225,80 dinara. Drugostepeni sud je imao u vidu i to da je prvostepeni sud, na osnovu iskaza tužilje i saslušanog svedoka koja je bila prisutna u momentu štetnog događaja, utvrdio da je postojala uzročno-posledična veza između pada i štete čiju naknadu traži tužilja jer tuženi nije održavao ulicu na mestu pada, ocenivši da je tužilja toj šteti doprinela sa 50%.

Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, apelacioni sud je zaključio da na strani tuženog ne postoji pasivna legitimacija, te da je zbog toga prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne i nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 6.682.274,00 dinara sa kamatom, zbog čega je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen. Drugostepeni sud je iz istog razloga – nepostojanje pasivne legitimacije, zaključio da je nepravilan činjenični zaključak prvostepenog suda da je tužilja dokazala postojanje uzročno posledične veze između štetne radnje tuženog i nastanka štete, jer je smatrao da tuženi nije bio u obavezi da čisti led ispred kancelarije advokata, već je to bio dužan, u smislu člana 15. Odluke o komunalnom uređenju Grada Užica da učini vlasnik objekta, niti je bio dužan da u smislu čl. 4. stav 3. i 32. stav 3. Zakona o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, broj 88/11) vrši nadzor nad tim da li je advokat čistio led i sneg. Konačno, drugostepeni sud je zaključio da tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja činjenica u smislu člana 228. do 231. ZPP, nije dokazala da je povredu doživela na mestu i na način kako je opisala, ni da je navedeni dan bio leden jer o tome nije priložila izveštaj Hidrometeorološkog zavoda.

Odluka drugostepenog suda nije pravilna, a revizijom tužilje pravilno se ukazuje na to da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, kao i da je taj sud pogrešno primenio odredbe materijalnog prava.

Osnovano se revizijom ukazuje na to da drugostepeni sud nepravilno prikazuje činjenično stanje, koje navodno proizlazi iz prvostepene presude. Između ostalog, drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja pala na mestu koje je od njene kancelarije udaljeno oko 120 cm, čega u prvostepenoj presudi nema jer ni ne odgovara utvrđenom činjeničnom stanju, s obzirom na to da se tužiljina kancelarija nalazi na drugom kraju grada, kako to proizlazi iz prvostepene presude. Osim toga, drugostepena presuda sadrži niz činjeničnih tvrdnji koje u prvostepenoj presudi nisu navedene, kao što je opis mesta na kome je tužilja pala koga nema u prvostepenoj presudi: „Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, dana 17.03.2011. godine oko podneva, tužilja je pala na ulici ispred kancelarije advokata BB koja se nalazi u ulici ... broj ... u neposrednoj blizini zgrade suda, gde ima dva do tri stepenika, izvdenih iz trotoarske površine na kojoj postoji ulegnuće oko 5 cm nepravilnog oblika, kosine prema napolju od trotoara, a koja je od tužiljine advokatske kancelarije udaljena oko 120 cm. Trotoar služi za kretanje pešaka širine kod stepeništa oko 2 metra, a samim stepeništem računajući do zida objekta gde je kancelarija oko 2,30 cm, dok se navedeno ulegnuće nalazi oko 75 cm od samog ivičnjaka trotoara“. Drugostepeni sud je zatim naveo da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilja imala fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od ukupno 28 dana, bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 130 dana (iako je prvostepeni sud utvrdio da su fizički bolovi jakog intenziteta trajali sedam dana, a bolovi srednjeg intenziteta 30 dana), kao i da je trpela strah slabog intenziteta 60 dana, iako se ta činjenica ne pominje u prvostepenoj presudi. Takođe, drugostepeni sud navodi iznose naknade za svaki dan straha i fizičkih bolova koje prvostepeni sud navodno dosuđuje tužilji na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, iako o tome nema reči u prvostepenoj presudi, kao što nema reči ni o mesečnim iznosima zarade tužilje od 166.907,00 dinara, niti o tome da je prvostepenom presudom tužilji dosuđena renta u iznosu od 22.690,00 dinara, od čega 6.000,00 dinara mesečno zbog umanjenja opšte radne sposobnosti i 16.690,00 dinara zbog umanjenja obavljanja advokatske delatnosti, niti da je tužilja imala materijalne troškove lečenja u ukupnom iznosu od 312.225,80 dinara.

Imajući u vidu da je ovakvim postupanjem drugostepenog suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. u vezi sa čl. 383. st. 3, 4. i 5, 384. i 394. ZPP, koja onemogućava ispitivanje pravilnosti drugostepene presude, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom suđenju drugostepeni sud će, ukoliko smatra da je to potrebno, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, zakazati raspravu imajući u vidu da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta (rešenje Gž 3640/16 od 22.12.2016. godine), te će na raspravu pozvati stranke, odnosno njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, kao i one svedoke i veštake za koje odluči da se saslušaju radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, te će tek nakon toga doneti odluku o izjavljenim žalbama parničnih stranaka, vodeći računa da prvostepenu presudu može preinačiti samo u slučajevima propisanim odredbama člana 394. ZPP.

Prilikom ponovnog donošenja odluke o izjavljenim žalbama parničnih stranaka drugostepeni sud će imati u vidu da se u konkretnom slučaju ne primenjuje Zakon o komunalnim delatnostima na koji se pozvao u pobijanoj presudi, već Zakon o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, br. 16/97, 42/98) koji je važio 17.03.2011. godine kada se desio štetni događaj, a naročito će imati u vidu odredbe tog zakona iz člana 2. kojim je propisano da, između ostalog, grad uređuje i obezbeđuje uslove obavljanja komunalnih delatnosti i njihovog razvoja, te da komunalne delatnosti jesu, između ostalog, i održavanje ulica, puteva i drugih javnih površina u gradovima i drugim naseljima, njihova popravka, rekonstrukcija. Drugostepeni sud će imati u vidu i odredbe Odluke o komunalnom uređenju („Službeni list Grada Užica“, br. 6-1/08, 21/08-dr.odluka, 17/09, 14/10, 15/10) kojima je propisano (član 2) da se pod komunalnim uređenjem grada u smislu ove odluke smatra i uklanjanje, odvoženje i odlaganje snega i leda sa ulica i javnih površina, održavanje ulica, puteva i drugih javnih površina u gradu i drugim naseljima (popravka, rekonstrukcija, modernizacija i izvođenje drugih radova na održavanju ulica i saobraćajnica, trgova, parkinga i slično); da se pod čišćenjem i pranjem javnih površina iz člana 5. stav 1. tačka 3. te odluke smatra i zimsko održavanje površina javnog saobraćaja (uklanjanje snega i leda); da su javne površine (član 6) ulice (kolovoz i trotoari); te da se sneg i led sa kolovoza, trotoara i drugih saobraćajnih površina skuplja na ivici trotoara, ako je trotoar manje širine od 1 metra, na ivici kolovoza, s tim da oluci i slivnici ostanu slobodni da se ne ometa prolaz pešaka i vozila (član 17. stav 2).

Kada bude ponovo formirao zaključak o eventualnoj objektivnoj odgovornosti tuženog, kako zbog dužnosti da održava i popravlja javne površine (ulice i trotoare) i vrši nadzor nad tim, tako i zbog dužnosti da uklanja, odvozi i odlaže sneg i led sa ulica i javnih površina i vrši nadzor i nad tim, sud će pažljivo ceniti na kome leži teret dokazivanja, ne samo s obzirom na član 231. ZPP, već i na član 177. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, o tome da li je tužilja dokazala tvrdnju da je na dan štetnog događaja padao sneg i da se na ulicama i trotoarima zadržao sneg i led, drugostepeni sud će imati u vidu da je tužba u ovoj parnici podneta 30.11.2012. godine, a da je tuženi, koji se o tužbi nije izjašnjavao pisanim odgovorom na tužbu, osporio postojanje snega tek na ročištu od 12.12.2017. godine, godinu dana nakon što je ranija usvajajuća presuda bila prvi put ukinuta. Pritom će sud imati u vidu da u dokaznom postupku ne postoji formalizam, niti hijerarhija dokaznih sredstava, da se činjenice mogu dokazivati različitim dokaznim sredstvima, a ne samo pisanim izveštajem hidrometeorološkog zavoda, koji je uostalom trebalo da dostavi tuženi koji tužiljinu tvrdnju osporava, kao i da to da je svoju tvrdnju da je na mestu na kom je pala bilo leda i snega tužilja bila ovlašćena da potkrepi i na drugi način, svojim i svedočenjem saslušanih svedoka, što je tokom postupka i učinila.

Radi raspravljanja da li postoji doprinos tužilje nastanku odnosno uvećanju štete, u smislu čl. 192. i 205. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud će razjasniti zbog čega je tužilja čekala mesec dana da se redovnim putem obrati lekaru, umesto da se obrati hitnoj službi odmah nakon pada ili u narednim danima, kada su bolovi počeli da se javljaju i pojačavaju, te da li je tužilja odlaganjem da se blagovremeno obrati lekaru uticala na pogoršanje svog zdravstvenog stanja i povreda koje trpi.

Konačno, drugostepeni sud će imati u vidu da je izgubljena zarada vrsta materijalne štete, koja podrazumeva onu imovinsku korist koja bi se postizala radom od svake delatnosti koja donosi izvesne prihode i koja bi se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a koja korist nije ostvarena usled nesposobnosti za rad oštećenog, koja je posledica štetnikove radnje, ili propuštanja. Naknada zarade izgubljene zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja ne dosuđuje se na osnovu obima umanjenja radne sposobnosti, već na osnovu postojanja stvarne štete koja je izražena u razlici između zarade koju bi oštećeni ostvario u svakom mesecu spornog perioda da nije bio na lečenju i naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad. Sud će imati u vidu i to da novčana renta ne predstavlja naknadu već nastale materijalne štete, već da je to naknada buduće štete koju će oštećeni trpeti, i to ne zbog smanjenja radne sposobnosti, srazmerno njenom umanjenju, već zbog manje zarade koju će ostvarivati usled potpune ili delimične nesposobnosti za rad ili zbog trajno povećanih potreba, kako je to propisano odredbama čl.188. do čl.197. ZOO. Dakle, gubitak radne sposobnosti bitan je samo ukoliko usled njega povređeni ne može da ostvaruje zaradu, koju bi inače ostvario svojim radom po redovnom toku stvari.

S obzirom na izloženo, doneta je odluka kao u izreci, primenom člana 415. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić