Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, s tim da iz navoda revizije proizlazi da je reviziju izjavila u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/2013-US, 55/2014 i 87/2018, u daljem tekstu ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi, iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj. Odluka drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete i objektivnoj odgovornosti tužene za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, u odnosu na koje tužilja ima novčano potraživanje iz radnog odnosa, ne odstupa od Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine u postupku rešavanja spornog pravnog pitanja, prema kom Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, što ovde nije slučaj. Ne postoji potreba za ujednačenjčem sudske prakse u pogledu primene člana 172. Zakona o obligacionim odnosima na odgovornost tužene za nenamirena potraživanja zaposlenih priznata u stečajnom postupku, kada prethodno nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5.ZPP, u vezi člana 479. stav 6. ZPP Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, u kome vrednost predmeta spora od 71.170,49 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužilje nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

U sporovima male vrednosti dozvoljenost revizije se ne ceni prema odredbi člana 13. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), odnosno noveliranoj odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. i 3. ZPP, pa preinačenje prvostepene presude od strane drugostepenog suda nije od uticaja na dozvoljenost izjavljene revizije.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić