Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Toni Baranek, advokat u ..., protiv tuženih Gradske opštine Stari Grad, koju zastupa Javno pravobranilaštvo Opštine Stari Grad iz Beograda i tuženog „BB“ d.o.o. iz ..., koga zastupa Jovica Manić, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 585/17 od 26.06.2017. godine, u sednici veća održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 585/17 od 26.06.2017. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 4468/16 od 18.11.2016. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 4468/16 od 18.11.2016. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade materijalnu štetu za 111 oduzetih umetničkih slika u ukupnom iznosu od 5.083.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja 28.10.2013. godine pa do konačne isplate u roku od 15 dana. Obavezan je tužilac da prvotuženoj GO Stari Grad naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 354.000,00 dinara, a drugotuženom da naknadi troškove postupka u iznosu od 383.219,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 18.11.2016. godine pa do isplate u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 585/17 od 26.06.2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu te je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i potrebe ujednačavanja sudske prakse, stavljanja stranke u jednak pravni položaj, te novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa jeocenio da je revizija tužioca dozvoljena (vrednost spora prelazi iznos od 40.000 evra) i da je osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac više godina pevao i slikao u ... ulici u ... . Od aluminujuma je napravio kofer koji mu je služio kao štafelaj, a u njemu je držao pribor za slikanje, rolne platna, slike koje je uradio, grafike i razglednice, stolicu i drugo. U toku jula meseca 2012. godine svako veče je u dvorištu zgrada u pasažu ulica ... broj ... i ... br. .., ostavljao aluminijumski sanduk – kofer na točkovima dimenzija 1 h 0,6 h 1m, koji je bio zaključan katancem i vezan lancima. Nadležna inspekcija tužene Gradske opštine Stari Grad je rešenjem od 14.07.2012. godine naložila uklanjanje tog kofera-sanduka sa javne površine (pešački prolaz) u roku od jednog časa, a zaključkom o dozvoli izvršenja od istog datuma je dozvoljeno izvršenje tog rešenja. Izvršenje je prema zapisniku sprovedeno 19.07.2012. godine, tako što je tužiočev kofer-sanduk ukloljen. Uklanjanje je izvršio drugotuženi „BB“ d.o.o. po nalogu prvotužene. Tužiocu je 20.07.2012. godine omogućeno da preuzme lična dokumenta iz kofera-sanduka koji je tada bio smešten u magacinu drugotuženog, a 26.07.2012. godine nakon što je tužilac platio troškove uklanjanja, tužilac je preuzeo kofer-sanduk. Tom prilikom je potpisao priznanicu o preuzimanju metalnog kofera-sanduka, a prema sadržini te priznanice nije stavio bilo kakvu primedbu.

Polazeći od tako utvrđenog činjničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi nadoknade štetu za 111 oduzetih umetničkih slika, nalazeći da nema odgovornosti tuženih na osnovu člana 172. u vezi člana 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenili su da tužilac nije dokazao da je njegov kofer-sanduk kada je dovežen na plac drugotuženog bio obijen, te da nije dokazao da su radnici tuženog odnosno treća NN lica ukrali sadržinu kofera-sanduka, a na njemu je bio teret dokazivanja (član 231. stav 2. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nižestepeni sudvi nisu pravilno primenili pravilo o teretu dokazivanja. Pogrešno nalazi prvostepeni sud da je tužilac trebao da dokaže da je njegov kofer-sanduk kada je dovežen na plac drugotuženog bio obijen jer tužilac nije bio u pratnji sanduka da bi mogao da ima neposrednih saznanja o tome u kom momentu je obijanje izvršeno. Naime, u slučaju da je kofer-sanduk stigao obijen kod drugotuženog čija je poslovna delatnost skladištenje i čuvanje stvari, a koga je prvotužena izabrala za poslovnog partnera, tada bi drugotuženi morao zapisnički da konstatuje da mu je stigao obijen kofer-sanduk i da o tome izvesti prvotuženu, a sudu dostavi dokaz o tome. Međutim, drugotuženi nije pružio nikakve dokaze u tom pravcu. Osim toga, nije na tužiocu da dokazuje da li je prvo ili drugotuženi skrivio što je njegov kofer-sanduk bio obijen i što su iz njega nestale stvari jer je prvotužena organizovala uklanjanje kofera-sanduka sa mesta na kome ga je tužilac ostavio, a drugotuženi ga je skladištio i čuvao, pa su oni solidarno odgovorni za štetu koju je eventualno tužilac pretrpeo. Nižestepeni sudovi nisu cenili činjenicu da je tužilac prilikom prvog kontakta sa svojim koferom-sandukom na placu drugotuženog 20.07.2012. godine (kada je preuzeo lična dokumenta iz njega), uočio da je njegov kofer-sanduk obijen te da je pozvo policiju, a da je sa njim bio i taksista–svedok koji ga je dovezao na plac drugotuženog. O ovome je sačinjena službena beleška od strane Policijske uprave za Grad Beograd, PS Grocka – PO Kaluđerica 20.07.2012. godine, kao i izveštaj o postupanju MUP-a Direkcija policije od 28.05.2013. godine. Ove preduzete radnje od strane tužioca su bile dovoljno jasno iskazivanje primedbi na stanje i sadržinu njegovog kofera-sanduka, pa su nižestepeni sudovi dali pogrešan značaj tome što tužilac prilikom preuzimanja kofera-sanduka nije stavio primedbe na priznanici, a potuno zanemarili činjenicu da je tužilac pre toga u prvom kontaktu sa koferom-sandukom stavio primedbe i pozvao policiju, a potom podneo i krivičnu prijavu. Prvostepeni sud je cenio iskaz tužioca o broju i vrednosti pokretnih stvari koje su se nalazile u njegovom obijenom koferu-sanduku, ali ga nije prihvatio jer je ocenio da nije potkrepljen sa drugim dokazima. Pri tome je propustio da oceni sadržinu krivične prijave koju je tužilac podneo MUP-u Republike Srbije, PS STari Grad kojom je prijavio nestanak kofera- sanduka, a u kojoj je naveo da su se u njemu nalazile „vredne slike, grafike, razglednice, pribor za slikanje, boje, četkice i sl. te dve stolice za sedenje, fotoalbum, sveska sa tekstovima i dnevnikom koji svakodnevno piše“ i naveo da je vrednost predmeta oko 7.000 evra. Propustio je prvostepeni sud da pita tužioca na osnovu čega je tužilac izvršio procenu vrednosti sadržine obijenog kofera–sanduka na 7.000 evra, prilikom sačinjenja krivične prijave, a u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev koji daleko premašuje ovu njegovu prvobitnu procenu.

Nižestepeni sudovi su zaključili da na strani tuženih nema nepravilnog rada da bi se primenio član 172. ZOO. Tužilac je u parnici dokazivao da je njegov obijeni kofer–sanduk odnet sa površine koja nije javna površina i dokazivao je kome pripada ta površina, te priložio izvode iz Registra Katastra zemljišta. Mada su izvedeni dokazi na te okolnosti, nižestepeni sudovi nisu utvrdili da li se radi o javnoj površini i da li je prvotuženi pravilno naredio odnošenje kofera-sanduka po Zakonu o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“ br. 88/11), te u skladu sa Odlukom o komunalnoj inspekciji koja je važila u vreme uklanjanja tužiočevog kofera–sanduka. U vezi sa tim treba ceniti činjenicu da prvotužena nije podnosila prekršajnu prijavu, niti je vođen prekršajni postupak protiv tužioca povodom neovlašćenog držanja kofera – sanduka na javnoj površini.

Za pravilnu primenu materijalnog prava neophodno je utvrđenje relevantnih činjenica na koje je ukazano. Ukoliko nižestepeni sudovi ne mogu da utvrde količinu nestalih slika i njihovu vrednost veštačenjem, sud može da odluči i bez veštačenja, po slobodnoj proceni, ako se novčana obaveza ne može utvrditi, odnosno može da se utvrdi ali sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić