Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4381/2020
10.02.2021. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tijana Milutinović, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2990/2019 od 23.01.2020. godine u sednici održanoj dana 10.02.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2990/2019 od 23.01.2020. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br.9257/2018 od 20.11.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na ime naknade štete zbog neisplaćivanja penzije za period od 01.09.2011. zaključno sa 31.10.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom kao u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 125.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2990/2019 od 23.01.2020. godine, navedena prvostepena presuda je preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti, kao i odluka o troškovima postupka, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je nalazi da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem tuženog br. .. od 11.11.1992. godine, priznato pravo na starosnu penziju i određen mu najniži iznos starosne penzije od tadašnjih 9.656,00 dinara mesečno počev od 01.06.1992. godine. Penzija mu je redovno isplaćivana do januara 1999. godine, kada je tuženi obustavio isplatu, pošto je dolaskom međunarodnih civilnih snaga na Kosovo i Metohiju prekinut platni promet i komunikacija, pa se isplata penzija nije mogla vršiti. Tužilac je rođen 1931. godine i ima prebivalište u ... . Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je visina neisplaćenih penzija u periodu od 01.09.2011. godine do 31.09.2016. godine u iznosu od ukupno 1.300.250,76 dinara, kao i visina pojedinačnog mesečnog iznosa u tom periodu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bez opravdanog razloga prestao da tužiocu isplaćuje penziju na koju je stekao pravo, zbog čega je tuženi odgovoran i u obavezi da mu na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), naknadi nastalu materijalnu štetu koju je prouzrokovao u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Stečeno pravo na penziju predstavlja deo tužiočeve imovine prema članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa je tuženi obustavom isplate penzije bez osnova propisanog za to odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, povredio tužiočevo pravo na mirno uživanje. Pored toga, ocenio je da tuženi tokom parničnog postupka nije dokazao da li tužilac prima penziju na Kosovu i Metohiji, budući da ispravu o tome sud nije mogao pribaviti po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište i odbio tužbeni zahtev, polazeći od toga da tužilac koji je rođen 1931. godine i ima prebivalište u ..., ispunjava oba potrebna uslova za isplatu penzije od administracije na Kosovu (da je lice navršilo životnu dob za penzionisanje - 65 godina i da ima stalno mesto boravka na Kosovu) propisana članom 2. Uredbe broj 2001/35 o penzijama na Kosovu i Uredbom broj 2005/20 o izmenama i dopunama te Uredbe. Zaključio je da tužilac očigledno ispunjava ove uslove, ali da on tokom parničnog postupka nije dostavio potvrdu o takvim primanjima, odnosno o tome da li je uživalac penzije po navedenim uredbama i u kom iznosu. Kako je to od značaja za ocenu visine potraživanja, obzirom da je članom 192. stav 1. ZOO propisano da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili bude veća nego što bi bila inače, ima pravo samo na srazmerno smanjenu štetu, zauzeo je stanovište da bi tužiocu eventualno pripala neisplaćena razlika između iznosa koji potražuje od tuženog na ime neisplaćenih penzija za period od 01.09.2011. godine do 31.10.2016. godine i iznosa koje je ili koje bi primao od strane penzijske uprave administracije Kosova. S tim što je zaključio da je teret dokazivanja ove činjenice na tužiocu na osnovu člana 231. stav 2. ZPP kojim je propisano da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, a imajući u vidu načelo odštetnog prava koje nalaže da naknada štete ne može biti veća od iznosa nastale štete.

Pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda da bi tužiocu (za navedeni period) pripalo pravo na srazmernu naknadu obične štete u visini razlike između iznosa koji potražuje od tuženog na ime neisplaćene penzije i onog novčanog iznosa koji prima ili bi mogao da prima iz budžeta Kosova od strane Penzijske uprave Kosova, a prema uslovima iz citiranih uredbi i Pravilnika o penzijama na Kosovu, koji se primenjuju na teritoriji Kosova i Metohije, čime bi se smanjila naknada štete na osnovu člana 192. ZOO.

Po nalaženju ovoga suda se za sada se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda u pogledu primenjenog pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. u vezi člana 374. stav 1. ZPP na šta se revizijom osnovano ukazuje, a što je bilo od uticaja na pravilnost pobijane presude. Najpre zato što se prema članu 232. ZPP, u situaciji kada se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili zamenljivu stvar, a visina štete ne može da se utvrdi ili bi mogla sa znatnim teškoćama, onda se visina novčanog iznosa određuje po slobodnoj oceni.

Međutim, da bi drugostepeni sud pravilno ocenio pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP kao u konkretnom slučaju kada je tužilac dokazao činjenice bitne za nastanak ili ostvarenje prava na naknadu štete, neophodno je da sud pozove tužioca da shodno članu 241. stavovi 1. i 2. ZPP, u za to određenom roku, podnese ispravu koja se s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom, izdatu od strane nadležnog organa Penzijske uprave Kosova o tome da li je on ostvario pravo na penziju na teritoriji Kosova ili je korisnik nekog drugog prava iz penzijskog osiguranja i u potvrdnom slučaju, u kom novčanom iznosu. Prvostepeni sud je propustio da to naloži tužiocu, iako mu je na to ukazivano prethodnom drugostepenom odlukom (rešenjem) donetom u ovoj pravnoj stvari.

Tek onda će sud biti u mogućnosti da zavisno od ishoda ovog naloga, a s obzirom na sve specifične okolnosti ovog slučaja (objektivnu opšte poznatu okolnost da prvostepeni sud ne može po službenoj dužnosti da pribavi takvu ispravu, kao ni tuženi) oceni po svom uverenju u smislu stava 5. iste zakonske odredbe, od kakvog je značaja to što tužilačka strana ne podnosi takvu ispravu, odnosno da oceni pravila o teretu dokazivanja.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o ovoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci odluke na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić