Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2909/15 od 08.12.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena presuda Osnovnog suda u Priboju P 464/13 od 07.09.2015. godine u stavu prvom izreke - u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete na ime pretrpljenog straha. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u stavu prvom izreke - u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za umanjenje opšte životne aktivnosti i pretrpljene fizičke bolove, kao i u stavu drugom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 434.700,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 63.000,00 dinara sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom izvršenja, a za više od dosuđenog ovom odlukom do iznosa dosuđenih odlukom prvostepenog suda - za iznos od 90.300,00 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti i iznos od 182.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan, a tužena obavezana da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 119.411,50 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložila je da se o reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, odlučuje na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R3 11/17 od 22.02.2017. godine predmet je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv označene drugostepene presude.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. navedenog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. tog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postoji potreba odlučivanja o reviziji tužene kao o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu obaveze poslodavca da naknadi štetu zaposlenom koju mu je, na putu do posla ili obrnuto, prouzrokovalo treće lice.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući osnovanost revizije, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene na poslovima .... Tužilac je 29.11.2010. godine, između 20 i 20,30 sati, obavio ... pregled jednog građevinskog objekta. Prilikom povratka kući, u ulici ... ..., s`leđa ga je napalo nepoznato lice i drvenim predmetom nanelo teške telesne povrede. O tome je tužena sačinila izveštaj o povredi na radu. Usled nanetih povreda tužilac je trpeo fizičke bolove i strah, a njegova opšta životna aktivnost je umanjena za 30%. Povodom štetnog događaja, u kojem su tužiocu nanete teške telesne povrede, podignuta je optužnica protiv okrivljenog BB iz ... .

Prvostepeni sud je iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, naročito činjenice da je tužilac povređen na radu koju potvrđuje sačinjeni izveštaj o povredi na radu, izveo zaključak o postojanju odgovornosti tužene u smislu člana 164. Zakona o radu i njenoj obavezi da tužiocu nadoknadi nastalu nematerijalnu štetu. Po nalaženju tog suda, uz vođenje računa o tužiočevom doprinosu u nastanku štete od 30%, pravičnu novčanu naknadu za pojedine vidove nematerijalne štete predstavljaju dosuđeni iznosi u visini određenoj primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge nižestepenog suda da primenom člana 164. Zakona o radu obaveže tuženu - poslodavca da nadoknadi štetu koja je tužiocu - zaposlenom prouzrokovana na radu, kao i razloge o tužiočevom doprinosu u nastanku štete i visini pravične novčane naknade za pretrpljeni strah, jer su zasnovani na pravilnoj primeni članova 192. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, po nalaženju tog suda, visina novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove i umanjenje opšte životne aktivnosti je određena pogrešnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je u tom delu preinačena prvostepena presuda i tužiocu dosuđeni niži iznosi novčane naknade za ove vidove nematerijalne štete.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 164. Zakona o radu je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da nadoknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iskaz „u skladu sa zakonom“, upotrebljen u navedenoj odredbi, znači u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima. Zbog toga, poslodavac odgovara po pravilima Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti za štetu po osnovu krivice (član 154. stav 1), odnosno o odgovornosti za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti (članovi 173. i 174).

Pod povredom na radu se, prema članu 22. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, smatra: povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma (stav 1); povreda prouzrokovana na način iz stav 1. tog člana, koju osiguranik - zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen, ali koji obavlja u interesu poslodavca kod koga je zaposlen (stav 2); povreda prouzrokovana na način iz stava 1. tog člana koju osiguranik pretrpi na redovnom putu od stana do mesta rada ili obrnuto, na putu preduzetom radi izvršenja službenih poslova i na putu preduzetom radi stupanja na rad, kao i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom (stav 3); oboljenje osiguranika koje nastane neposredno ili kao isključiva posledica nekog nesrećnog slučaja ili više sile za vreme obavljanja posla na osnovu koga je osiguran, ili u vezi sa njim (stav 4); povreda prouzrokovana na način iz stava 1. do 4. tog člana koju osiguranik pretrpi u vezi sa korišćenjem prava na zdravstvenu zaštitu po osnovu povrede na radu ili profesionalne bolesti (stav 5).

Povreda na radu je uvek dovoljna za ostvarivanje prava po osnovu socijalnog osiguranja, ali ne mora uvek biti dovoljna za ostvarivanje prava na naknadu štete. Naime, ako povredu na putu od kuće do posla ili obrnuto, ili na službenom putu, izazove treće lice, zaposleni će moći da ostvari prava po osnovu zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ali ne i po osnovu naknade štete jer krivica trećeg isključuje odgovornost poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužioca je povredilo treće lice pa je tim povodom pokrenut i krivični postupak. Tužena nije kriva što je treće lice povredilo tužioca, niti je povreda nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti tužene. Zbog toga ne postoji odgovornost tužene za nematerijalnu štetu nastalu usled telesne povrede koju je tužiocu, na putu od posla do kuće, nanelo treće lice, bez obzira da li se ta povreda po propisima o zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju smatra povredom na radu. U tom kontekstu je činjenica da je tužena sačinila izveštaj o povredi na radu, sama po sebi, bez uticaja na postojanje njene odgovornosti i obaveze da tužiocu nadoknadi nastalu štetu.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Na osnovu navedenih odredbi tužilac je dužan da tuženoj nadoknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 154.125,00 dinara, i to za: sastav odgovora na tužbu i tri podneska u iznosu od po 11.250,00 dinara; zastupanje na četiri održana ročišta u iznosu od po 12.750,00 dinara i pet neodržanih ročišta u iznosu od po 7.125,00 dinara; sastav revizije u iznosu od 22.500,00 dinara. Visina ovih troškova određena je u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 121/12).

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić