Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 25/19 od 14.03.2019. godine, stavom prvim izreke žalbe stranaka su delimično usvojene i delimično odbijene, i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 9042/2015 od 13.06.2018. godine preinačena u delu kojim je odlučeno o primarnom tužbenom zahtevu (stav prvi izreke), tako što je primarni tužbeni zahtev delimično usvojen i utvrđeno da su ništave, odredba člana 3. stav 3. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj ... zaključenog ...2008. godine između tužene kao davaoca kredita i tužilje kao korisnika kredita, u kojoj je navedeno da: „ugovorne strane su saglasne da banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika po ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke koja reguliše visinu i način obračuna kamate“, odredba člana 3. stav 5. ugovora u kom je navedeno da: „u slučaju da korisnik ne izmiri svoje obaveze u roku njihove dospelosti, na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava kamatu u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke“ i odredba člana 7. stav 1. alineja 4. ugovora u kom je navedeno da: „pre puštanja kredita u korišćenje plati banci proviziju u iznosu od 0,50% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita“, dok je u preostalom delu odluke o primarnom tužbenom zahtevu i delu kojim je odlučeno o troškovima postupka presuda (deo stava prvog) ukinuta i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke, ukinuta je odluka o eventualnom tužbenom zahtevu (stavovi dva, tri, četiri, pet i šest izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - prvog stava izreke u delu kojim je prvostepena presuda preinačena, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 05.06.2008. godine zaključile ugovor o dugoročnom stambenom kreditu u iznosu od 38.700 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom vraćanja od 360 meseci i ugovorenom kamatom od 4,95% na godišnjem nivou. Stranke su ugovorile da banka može, do konačnog izmirenja svih obaveza tužilje po tom ugovoru, bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija tužene koje regulišu visinu i način obračuna kamate (član 3. stav 3), kao i da će tužena u slučaju da tužilja ne izmiri svoje obaveze o roku njihove dospelosti, na sve dospele a neizmirene iznose obračunavati kamatu u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke (član 3. stav 5). Ugovorena je i obaveza tužilje da pre puštanja kredita u korišćenje plati tuženoj proviziju od 0,50% odobrenog iznosa kredita, na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje (član 7. stav 1. alineja 4).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti označenog ugovora u celosti, a usvojio eventualni tužbeni zahtev i utvrdio ništavost odredbi člana 3. stav 3. i 5. i člana 7. stav 1. alineja 4. tog ugovora. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama stranaka, nalazeći da je eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pojedinih odredbi ugovora sadržan u primarnom tužbenom zahtevu, odlučio da prvostepenu presudu ukine u pogledu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu i istu presudu delimično preinači u delu kojim je odlučeno o primarnom tužbenom zahtevu, tako što će utvrditi ništavost označenih ugovornih odredbi a u preostalom delu - u pogledu zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora u celosti, presudu nižestepenog suda ukinuti i predmet vratiti na ponovno suđenje.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, odredba člana 3. stav 3. i 5. ugovora o kreditu su ništave samo u određenom delu, zbog čega se osnovano izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, osnovna obaveza korisnika kredita je da banci - davaocu kredita, plaća ugovorenu kamatu i da dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način koji su utvrđeni ugovorom. Zato ova obaveza korisnika kredita mora biti izričito ugovorena, uz jasno određenje njene visine ili ugovaranjem jasnih i preciznih kriterijuma na osnovu kojih se ugovorena kamata može obračunati. U suprotnom, ako je predmet obaveze neodređen, odnosno neodrediv ugovor je ništav, saglasno članu 47. navedenog zakona. Ugovaranje promenljive kamatne stope je pravno dopušteno, naročito kod ugovora o kreditu koji se zaključuju na duži vremenski period, jer ima za cilj zaštitu plasiranih kreditnih sredstava i očekivanog profita banke - kamate, kao ugovorom određene cene kredita. Međutim, ugovaranje promenljive kamatne stope dozvoljeno je samo uz poštovanje osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima.

Sledstveno izloženom, odredba člana 3. stav 3. ugovora o kreditu nije ništava u delu kojim je ugovoreno pravo tužene da do konačnog izmirenja svih obaveza tužilje po tom ugovoru menja visinu kamatne stope, ali je ništava u delu kojim je predviđeno da tužena to može činiti u skladu sa svojom politikom kamata, naknada i provizija koje regulišu visinu i način obračuna kamate, i to bez zaključenja posebnog aneksa. Ugovor koji su stranke zaključile je ugovor po pristupu koji je sačinila tužena, a tužilja prihvatila. Tužena je u takvom ugovoru za sebe ugovorila pravo da visinu kamatne stope menja svojom voljom, na osnovu svoje poslovne politike i kriterijuma koji u osporenoj ugovornoj odredbi nisu precizno određeni, niti su tužilji poznati. Takvo ugovaranje u suprotnosti je sa pravno dopuštenim ponašanjem tužene, u odnosu na Zakonom o obligacionim odnosima propisana načela savesnosti i poštenja, ravnopravnosti ugovornih strana i zabrane zloupotrebe prava. Pravnu manjkavost takvih ugovornih odredbi uočio je zakonodavac, zbog čega je odredbom člana 54. stav 2. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 36/2011) propisao obavezu davaoca finansijskih usluga da ugovore koji su zaključeni do dana početka primene tog zakona usklade sa odredbama člana 8. i člana 26. stav 1-3 tog zakona, na način da visina ugovorene promenljive, a neodređene kamatne stope, odnosno promenljivog neodređenog elementa te stope ne može biti veća od njihove inicijalne visine.

Ugovorna kamata je bitan element ugovora o kreditu, pa se njena izmena ne može vršiti bez zaključenja posebnog aneksa tog ugovora.

Okolnost koju tužena ističe u reviziji - da visina nominalne kamatne stope nije menjana, nema uticaja na odluku o ništavosti člana 3. stava 3. ugovora o kreditu u označenom delu, zbog suprotnosti sa označenim osnovnim načelima obligacionog prava, odnosno zbog neodređenosti i neodredivosti predmeta obaveze tužilje na plaćanje ugovorene kamate.

Odredbom člana 3. stav 5. ugovora o kreditu ugovoreno je pravo banke da na sve dospele a neizmirene iznose obračuna kamatu. U tom delu navedena odredba nije ništava jer predviđa pravo banke na naplatu zatezne kamate, što je u skladu sa članom 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Međutim, i ta odredba je ništava u delu kojim je ugovoren obračun kamate u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija tužene banke, jer su to pitanja koja su regulisana Zakonom o visini stope zatezne kamate, važećeg u vreme zaključenja ugovora o kreditu, odnosno važećim Zakonom o zateznoj kamati.

Nisu osnovani navodi revizije tužene kojima se pobija pravilnost primenjenog materijalnog prava u pogledu odluke o ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojim je ugovorena obaveza tužilje na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita. Nije sporno pravo banke da naplati ove troškove i naknade od korisnika kredita, ali to može činiti pod uslovom da je njihova vrsta i visina jasno iskazana i predočena u ponudi. U konkretnom slučaju, tužena nije dokazala da je tužilji uručila ponudu, odnosno pregled osnovnih podataka o kreditu, kojim bi saglasno članu 7. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite važeće u vreme zaključenja ugovora o kreditu, ovu naknadu iskazala na jasan i nedvosmislen način.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

O zahtevu tužene za naknadu troškova postupka povodom revizije nije odlučivano, već je, u skladu sa članom 165. stav 3. ZPP, ostavljeno da se o tome odluči u konačnoj odluci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić