U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca Grada Beograda, Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, čiji je zakonski zastupnik Gradski pravobranilac sa sedištem u Beogradu, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Stevan M. Đurić, advokat u ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1365/19 od 27.02.2020. godine, u sednici veća održanoj 23.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda Beogradu Gž 1365/19 od 27.02.2020. godine u njenom drugom stavu izreke tako što se ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17419/17 od 20.11.2018. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime dugovanih zakupnina isplati pored iznosa od 15.364,00 dinara i iznos od još 241.056,00 dinara, (ukupno 256.420,00 dinara ) sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.02.2016. godine pa do isplate.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 84.000,00 dinara u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P 17419/17 od 20.11.2018. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca pa je obavezao tuženog da isplati tužiocu na ime dugovanih zakupnina iznos od 256.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 29.02.2016. godine pa do isplate. Preko dosuđenog novčanog iznosa od 256.420,00 dinara pa do traženog iznosa od 1.851.968,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.02.2016. godine pa do isplate je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 1365/19 od 27.02.2020. godine, odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime dugovane zakupnine isplati iznos od 15.364,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.02.2016. godine pa do isplate. Drugim stavom izreke je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime dugovanih zakupnina iznos od još 241.056,00 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 29.02.2016. godine pa do isplate. Trećim stavom izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 78.000,00 dinara. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Tužilac je protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, i to stava drugog izreke, izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena i da je osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zakupodavac sa tuženim kao zakupoprimcem zaključio 03.08.1999. godine ugovor o zakupu poslovnog prostora koji se nalazi u Beogradu u ulici ... broj .. (sada ... broj ..) ukupne površine 115 m2. Članom 4. ugovora zakupac se obavezao da plaća mesečnu zakupninu zakupodavcu u iznosu od 33,40 dinara/m2, što ukupno iznosi 3.841,00 dinara. Članom 5. ugovora je ugovoreno da zakup poslovnog prostora teče počev od 03.08.1999. godine, pri čemu je zakupac saglasan sa svakom narednom promenom visine zakupnine i naknade za tekuće održavanje utvrđenim u skladu sa odgovarajućim aktima zakupodavca, kao i promenom visine premije za osiguranje utvrđenom od strane osiguravača, a bez zaključenja posebnog ugovora o zakupu zbog izvršenih promena. Prema izvodu iz poslovnih knjiga tužioca na dan 24.06.2013. godine, tuženi duguje tužiocu na ime zakupnine ukupan iznos od 1.851.968,06 dinara, sa zakonskom kamatom određenom počev od dana dospelosti svakog mesečnog iznosa.

Iznos mesečne zakupnine za poslovni prostor se utvrđuje na osnovu Odluke o utvrđivanju zakupnina za poslovni prostor na kome je nosilac prava javne svojine Grad Beograd, a koju kao opšti akt donosi Skupština Grada Beograda i objavljuje u „Službenom listu Grada Beograda“ („Službeni list Grada Beograda“ broj 22-63/10, 67/2012, 50/2014 ... 114/16). Visina zakupnine za kvadraturu spornog poslovnog prostora od januara 2013. do maja 2013. godine mesečno iznosi po 66.335,00 dinara.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 29.02.2016. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 375. Zakona o obligacionim odnosima usvojio prigovor zastarelosti potraživanja za period od 01.01.2011. godine do kraja januara 2013. godine. Obavezao je tuženog da tužiocu isplati dugujuću zakupninu za četiri meseca, (od februara 2013. godine do kraja maja 2013. godine) u ukupnom iznosu od 256.420,00 dinara. Na osnovu člana 567. i 569. ZOO je zaključio da su parnične stranke u zakupodavnom odnosu i da je tuženi zaključenjem ugovora o zakupu postao obveznik plaćanja zakupnine, a da tuženi tokom postupka nije pružio dokaz da je onemogućen da koristi poslovni prostor.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je prvostepeni sud pravilno odlučio o prigovoru zastarelosti potraživanja, ali da visinu zakupnine nije na pravilan način odredio. Ocenio je da je ugovorna obaveza tuženog kojom je predviđeno pravo tužioca da jednostrano visinu zakupnine utvrđuje i menja u skladu sa svojim odgovarajućim aktima, ništava na osnovu člana 109. stav 1. ZOO, po kojem na tu ništavost pazi po službenoj dužnosti. Smatra da je ovako ugovorena visina zakupnine neodređena u smislu člana 50. ZOO. Naveo je da tužilac nema pravo da na taj način obračunava visinu zakupnine bez prethodno zaključenog aneksa ugovora, u kome bi bio određen obračun zakupnine i da zato ima pravo da potražuje od tuženog isplatu samo ugovorene zakupnine, a to je 3.841,00 dinara mesečno za period u kome potraživanje nije zastarelo, što za četiri meseca iznosi 15.364,00 dinara, koji iznos je tužiocu i dosudio preinačenjem prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda. Naime, parnične stranke su 03.08.1999. godine zaključile ugovor o zakupu kojim su se sporazumele da zakupac plaća mesečnu zakupninu u iznosu od 3.841,00 dinara, s tim što je zakupoprimac saglasan sa svakom narednom promenom visine zakupnine u skladu sa odgovarajućim aktima zakupodavca, a bez zaključenja posebnog ugovora o zakupu. Iznos mesečne zakupnine za poslovni prostor utvrđuje se Odlukom o utvrđivanju zakupnina, a koju kao opšti akt donosi Skupština Grada Beograda i objavljuje u „Službenom listu Grada Beograda“, tako da je svakom zakupoprimcu unapred jasno koja visina zakupnine će mu biti obračunata za sledeći mesec. Na taj način zakupnina je bila odrediva za utuženi period i zato neosnovano drugostepeni sud zaključuje da je ništava odredba člana 5. ugovora o zakupu. Kako je utvrđeno da tuženi nije ispunjavao svoju ugovornu obavezu iz člana 567. Zakona o obligacionim odnosima, to je prvostepeni sud pravilno obavezao tuženog da plati zakupninu u nezastarelom periodu i to u visini koja je propisana Odlukom o utvrđivanju zakupnine za poslovni prostor. Pravilno su pri tom nižestepeni sudovi cenili i utvrđenu činjenicu da su u toku septembra 2009. godine izvođeni radovi na sanaciji dela kontrukcije na objektu poslovnog prostora u ulici ... broj .., gde se nalazi poslovni prostor – predmet zakupa, međutim, da nije utvrđeno ni koliko su radovi trajali, ni da li je i kada tužilac od tuženog tražio da isprazni poslovni prostor radi sanacije zgrade i da li ga je tuženi uopšte ispraznio, odnosno da li je tuženi bio u spornom periodu u državini poslovnog prostora jer je teret dokazivanja ovih činjenica bio na tuženom, a tuženi nije pružio nikakav dokaz za utvrđenje činjenica koje je isticao. Takođe, tuženi se nije koristio ni pravom koje mu omogućava Zakon o obligacionim odnosima, da ako već nije koristio poslovni prostor u kraćem vremenskom periodu traži sniženje naknade zakupnine, ili ukoliko ga ne koristi u dužem vremenskom periodu da zatraži raskid ugovora o zakupu (član 571.), a što tuženi nije učinio. Neosnovano stoga osporava svoju ugovornu obavezu na plaćanje zakupnine.

Imajući u vidu izloženo, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, to je na osnovu člana 165. stav 2. te člana 153. stav 1, 154. i 163. ZPP odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi sledeće troškove: za sastav tužbe i dva podneska po 6.000,00 dinara (18.000,00 dinara), za pristup na pet održanih ročišta po 7.500,00 dinara (37.500,00 dinara), za jedno ročište koje nije održano iznos od 4.500,00 dinara, za sastav jedne žalbe i revizije po 12.000,00 dinara (24.000,00 dinara), što ukupno iznosi 84.000,00 dinara. Troškovi postupka su odmereni na osnovu Tarifnog broja 13, 15. i 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić