Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koja je od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, AA i BB su istog dana (08.03.2017. godine) upisani u Registar poljoprivrednih gazdinstava i to AA kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva AA, a BB kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva BB. Tužilac je bio u zakupu 13,5 jutara zemlje tuženog od 2008/2009. godine, a posle godinu i po dana u zakupu još 4,5 jutara, po ceni od 300 evra po katastarskom jutru, sve do 2014/2015. godine. Tužilac je za prvu godinu platio celokupnu zakupninu, a za ostale godine je plaćao periodično, tako da je od 20.12.2012. godine do 04.09.2014. godine ukupno platio 19.500 evra i 136.000,00 dinara. Ovim uplatama tužilac je platio zakupninu za čitav period za koji je bio u zakupu zemljišta tuženog, nakon kog perioda je tuženi dao zemlju u zakup drugom licu. Tuženi je na licitaciji državnog zemljišta, po prethodnom usmenom dogovoru sa tužiocem, izlicitirao zemljište u Opštini ..., KO ..., i to parcele broj ..., ..., ..., .. upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., površine 88,5563ha, nakon čega je, 09.08.2013. godine, zaključio ugovor o zakupu tog zemljišta sa Republikom Srbijom, Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, na jednu kalendarsku godinu. Zakupnina za navedeno zemljište je iznosila 22.490,64 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan javnog nadmetanja, odnosno 2.858.045,55 dinara. Dogovor između stranaka je bio da tuženi izlicitira napred navedeno zemljište, dok će tužilac platiti naknadu za korišćenje tog zemljišta, obrađivati ga i tuženom platiti 20.000 evra. Radi realizacije međusobnog dogovora i pokrića navedenih transakcija stranke su zaključile više identičnih ugovora o zajmu, koje je tuženi potpisao. Tužilac je nakon licitacije sa računa svog poljoprivrednog gazdinstva uplaćivao u više navrata tuženom novčane iznose, ukupno 3.351.345,00 dinara i to 04.03.2013. godine 1.200.000,00 dinara, 17.06.2013. godine 600.000,00 dinara, 04.07.2013. godine 171.345,00 dinara, 13.03.2013. godine 400.000,00 dinara, 30.03.2014. godine 50.000,00 dinara, 03.04.2014. godine 750.000,00 dinara, 30.09.2014. godine 100.000,00 dinara i 22.10.2014. godine 80.000,00 dinara. Tuženi je na račun Opštine ... prvobitno uplatio depozit u visini od 5.134,20 evra (571.609,11 dinara), a potom i preostali iznos na ime zakupa za godinu dana u visini od 17.356,44 evra (1.920.319,99 dinara). Iznos koji je tužilac uplatio na račun tuženog u visini od 2.101.345,00 dinara, tuženi je gotovinski podigao sa svog računa. Do prekida saradnje stranaka dolazi novembra 2014. godine, jer je tuženi izlicitirano poljoprivredno zemljišta u ... KO ..., parcele br. ... i ..., koje je dao u zakup VV, a koje zemljište je želeo da uzme u zakup tužilac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu novčanih iznosa sa kamatom bliže navedenih u izreci prvostepene odluke, pravilnom primenom materijalnog prava, pravilno zaključivši da je potraživanje tužioca zasnovano na prividnom ugovoru o zajmu, jer tužilac nije dokazao da je između njega i tuženog zaključen ugovoru o zajmu.

Članom 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti iznos novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Kod utvrđenog da je između stranaka bio zaključen ugovor o zakupu zemljišta tuženog od 2008/2009. godine do 2014/2015. godine, da je tuženi, po prethodnom usmenom dogovoru sa tužiocem, izlicitirao zemljište u Opštini ..., KO ..., nakon čega je, 09.08.2013. godine, zaključio ugovor o zakupu tog zemljišta na jednu kalendarsku godinu, da je dogovor između stranaka bio da tuženi izlicitira to zemljište, a da tužilac plati naknadu za korišćenje tog zemljišta, da ga obrađuje i da tuženom platiti 20.000 evra, da su radi realizacije međusobnog dogovora i pokrića navedenih transakcija stranke zaključile više identičnih ugovora o zajmu, koje je tuženi potpisao, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca zasnovano na prividnom ugovoru o zajmu i da je stoga neosnovan zahtev tužioca, s obzirom da je tužilac traženi iznos novca uplatio tuženom na ime zakupa poljoprivrednog zemljišta, saglasno njihovom dogovoru.

Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima revizije tužioca, o tome da su uz tužbu priloženi ugovori o zajmu, potpisani od strane tuženog, kao zajmoprimca, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, jer su nižestepeni sudovi utvrdili da su ugovori prividni, što znači da nemaju dejstvo među ugovornim stranama, sa kojih razloga tuženi nije u obavezi da traženi novčani iznos isplati tužiocu.

Revizijom se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, međutim, iz sadržine revizije sledi da se u stvari pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu pravnih poslova koji su zaključeni između stranaka, a što prema članu 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić