Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je ocenio da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u pritvoru po rešenju Okružnog suda u Smederevu Kio 9/2001 od 14.02.2001. godine, koji mu se računa od 11.02.2001. godine, kada je lišen slobode, do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora od 40 godina, dana 28.06.2005. godine, čije je izvršenje obustavljeno rešenjem Višeg suda u Smederevu Kv 206/13 od 11.07.2013. godine. Potom je bio u pritvoru po rešenju Višeg suda u Smederevu Kv 206/13 od 11.07.2013. godine koji mu se računa od 27.05.2013. godine do 20.03.2015. godine, kada je pritvor ukinut rešenjem Višeg suda u Pančevu Kv 87/15 od 20.03.2015. godine i ta mera je zamenjena merom jemstva. Tužiocu je pritvor određen zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo ubistvo pomaganjem, kao i krivično delo neovlašćeno nabavljanje, držanje i nošenje vatrenog oružja i municije, a pritvor mu je određen na osnovu člana 191. stav 1. tada važećeg ZKP, s obzirom na to da je postojala osnovana sumnja da je okrivljeni počinio krivično delo za koje je pritvor obavezan. Presudom Višeg suda u Pančevu K 6/2015 od 12.09.2016. godine, tužilac je oslobođen optužbe da je učinio krivično delo teško delo ubistva iz člana 114. stav 1. tačka 9. KZ, kao i krivično delo nedozvoljeno držanje i nošenje oružja iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1455/16 od 29.06.2017. godine. Tužilac je u vreme donošenja navedene oslobađajuće presude osuđivan presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K 1341/00 od 24.09.2001. godine, na 10 meseci zatvora, uslovno tri godine, zbog krivičnog dela iz člana 166. stav 1. KZ RS, za koje je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Kv 5979/12 od 28.05.2013. godine utvrđeno da je nastupila zakonska rehabilitacija, kao i presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K 179/99 za krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. KZ RS na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, sa rokom provere od četiri godine.

Tužilac je ukupno u pritvoru i zatvoru proveo neprekidno 5.135 dana, a pre pokretanja ovog spora obraćao se Ministarstvu pravde sa zahtevom za naknadu štete, u smislu člana 588. stav 1. u vezi sa članom 584. stav 1. tačka 1) ZKP, ali mu Ministarstvo u roku od tri meseca nije odgovorilo na navedeni zahtev. Tokom boravka u pritvoru, a kasnije u zatvoru, pakete i novac su mu slali članovi porodice i to najpre supruga, a zatim i roditelji. Zbog neosnovanog lišenja slobode tužilac je trpeo nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda zbog čega je patio, a po izlasku iz zatvora nije mogao više da nađe posao, a tokom pritvora, odnosno zatvora došlo je do raspada njegove porodice, jer ga je napustila žena sa decom. Na izdržavanje kazne zatvora od 40 godina u KP domu Zabela bio je smešten u tzv. sedmi paviljon u koji se smeštaju učinioci najtežih krivičnih dela, a radi se o neuslovnim prostorijama u prizemlju, tj. u podrumu, sa minimalnim dnevnim svetlom i slabim veštačkim svetlom iznad vrata, tako da zatvorenici nisu mogli da pročitaju ni rešenja koja su im dostavljali, a WC se nalazio na sredini sobe ograđen samo daskama u visini oko 1 metra. Nakon štrajka glađu tužilac je trebalo da bude prebačen u Okružni zatvor u Pančevu, ali je Viši sud u Pančevu doneo rešenje kojim pritvor zamenjuje jemstvom, tako da je iz pritvora pušten 24.03.2015. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev primenom člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 3. Opšte deklaracije o pravima čoveka od 10.10.1948. godine, člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 04.11.1950. godine, člana 584. stav 1. tačka 1) ZKP i odredbe čl. 155 i 200. Zakona o obligacionim odnosima, čije je sadržina bliže navedena u obrazloženju pobijane presude.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da su ispunjeni uslovi za odgovornost tužene, da je tužena u obavezi da tužiocu nadoknadi nematerijalnu štetu koju je pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode, te da tužilac nije svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode shodno članu 584. stav 2. ZKP.

Ovlašćenje suda da po slobodnoj oceni odmeri visinu naknade zasnovano je na principu pravičnosti. Prilikom odlučivanja o visini naknade štete koja tužiocu pripada, sudovi su imali u vidu da pravična novčana naknada za nematerijalnu štetu koju je tužilac trpeo podrazumeva da naknada bude u takvom obimu da oštećenom pruži odgovarajuću satisfakciju za trpljenje, a da u odnosu na štetnika, zbog prekomernog iznosa ne bude nepravedna. Naknada nematerijalne štete treba da predstavlja samo satisfakciju za trpljenje oštećenog i ona nije cilj, već sredstvo koje će oštećenom dalji život učiniti podnošljivijim.

Odlučujući o visini naknade štete, koja u konkretnom slučaju pripada tužiocu, nižestepeni sudovi su imali u vidu sve okolnosti slučaja, a naročito prirodu i težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, životnu dob u momentu lišenja slobode (29 godina), činjenicu da je i ranije bio osuđivan ali uslovno, dužinu vremena koje je proveo u pritvoru i zatvoru, uslove boravka u pritvoru i zatvoru, okolnost da je u vreme lišenja slobode imao porodicu – suprugu i dvoje dece, da se nakon pritvaranja i osude razveo i da su deca pripala majci, odnosno tužiočevoj bivšoj supruzi, da je zbog boravka u pritvoru imao probleme koje ima i danas, a da nakon izlaska iz pritvora takođe i dalje trpi posledice ovog pritvaranja i zatvaranja, jer okolina i dalje ima ubeđenje da je on kriv za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, pa su pravilno ocenili da je tužicu odgovarajuća novčana satisfakcija iznos dosuđen nižestepenim odlukama. Iz ovih razloga neosnovani su navodi revizija u pogledu visine naknade štete.

Sa druge strane, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete, nalazeći da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da on nije snosio troškove nabavke paketa, kao i da nije on nabavljao novac koji mu je dostavljen dok se nalazio u pritvoru, odnosno zatvoru, već su to činili članovi njegove porodice, najpre supruga, a zatim njegovi roditelji, zbog čega su ovaj deo tužbenog zahteva odbili kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizija kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić