U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je zastupnik Ivan Maštrapović, advokat iz …, protiv tuženog Javnog preduzeća „Pošta Srbije“ …– radna jedinica u …, radi utvrđenja ništavosti i isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2546/18 od 14.06.2018. godine, u sednici veća održanoj 02.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2546/18 od 14.06.2018. godine, tako što se žalba tuženog odbija kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Šapcu P 942/17 od 19.03.2018. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 324.554,65 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka.

U preostalom delu, revizija tužioca SE ODBACUJE kao nedozvoljena.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka plati iznos od 105.280,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P 942/17 od 19.03.2018. godine, odbačena je tužba kojom je tužilac tražio utvrđenje da je ništava pravna radnja administrativnog izvršenja preduzeta od strane tuženog prema tužiocu kojom je prinudnim putem sa tekućeg računa tužioca obustavljen iznos naknade zarade za namirenje novčanog potraživanja tuženog po ugovoru o zajmu br …-…/… od 20.10.1997. godine kao nedozvoljena. Odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje da je ništava nepopunjena menica po viđenju bez serijskog broja koja glasi na vrednost od 50.000,00 do 100.000,00 dinara izdata od strane tužioca kao meničnog jemca u cilju dodatnog obezbeđenja po ugovoru o zajmu br. …-…/… od 20.10.1997. godine, što je tuženi dužan da trpi, kao neosnovan. Tuženi je obavezan na novčanu isplatu iznosa od 324.554,65 dinara sa pripadajućom  kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate, dok je preko dosuđenog iznosa glavnice pa do traženog iznosa od 351.599,85 dinara sa sporednim potraživanjem koji se odnosi na mesečne iznose za vremenski period od 16.01.2006. zaključno sa 16.12.2006. godine pa do konačne isplate zahtev tužioca odbijen. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 120.969,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate, dok je zahtev preko navedenog do traženog iznosa od 169.140,00 dinara i u delu za zakonsku zateznu kamatu od presuđenja do izvršnosti presude odbijen.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2546/18 od 14.06.2018. godine, žalbu tužioca odbio, žalbu tuženog usvojio, presudu Osnovnog suda u Šapcu P 942/17 od 19.03.2018. godine preinačio u usvajajućem delu i delu odluke o parničnim troškovima tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 324.554,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate. Potvrdio je drugostepenu presudu u preostalom delu, a odbio zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Prema članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14) revizija je uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Imajući u vidu navedeno i ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana u preinačujućem odbijajućem delu glavnog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi kao poslodavac i zajmodavac je zaključio 20.10.1997. godine sa BB, zaposlenim, kao zajmoprimcem Ugovor o stambenom zajmu broj …-…/… (čiji je predmet iznos od 98.895,00 dinara sa kamatom i rokom otplate u 240 mesečnih rata). U skladu sa ugovorom preuzetom obavezom o sredstvima obezbeđenja vraćanja zajma, zajmoprimac je zajmodavcu predao blanko menicu potpisanu od strane tri žiranta, zaposlena kod tuženog. Među njima je bio i ovde tužilac. BB je 18.10.2002. godine kod tuženog izvršio proneveru, pa kako iznos stambenog zajma nije vratio tuženi je obavestio žirante da će aktivirati njihovo jemstvo. Počev od maja meseca 2003. godine, tuženi je tužiocu, svom zaposlenom obustavljao sa zarade, dospele iznose rata po navedenom ugovoru o zajmu. Tužilac je imao znanje o radnjama tuženog, na njih nije stavljao primedbe niti je prigovarao obračunu zarade sve do iniciranja parnice 28.12.2016. godine. Za vremenski period od 16.06.2003. do 15.12.2017. godine, tuženi je tužiocu sa zarade obustavio ukupan iznos od 410.636,15 dinara, po mesecima i sa datumima isplata sadržanim u tabeli nalaza veštaka izrađenog za potrebe parnice.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbacio tužbu za utvrđenje ništavosti pravne radnje administrativnog izvršenja, zaključujući da ne spada u sudsku nadležnost odlučivanje o tužbi ovakve sadržine, odbio zahtev za utvrđenje ništavosti nepopunjene menice iz razloga što ne sadrži bitne menične elemente. Usvojio je zahtev za novčano potraživanje, nalazeći da je zahtev osnovan u smislu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to za vremenski period od 10 godina koji prethodi podnošenju tužbe 28.12.2016.godine u ostalom delu zahtev je odbio, usled zastarelosti.

Drugostepeni sud odbija zahtev tužioca za novčano potraživanje, iz razloga što je tužilac kao žirant potpisom na menici, prema tuženom preuzeo obavezu da ispuni punovažnu i dospelu obavezu glavnog dužnika realizacijom jemstva koja je izvršena mimo suda.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je navedeno stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po svojoj pravnoj prirodi menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam ili po njegovom nalogu – treće lice određeno u menici, isplatiti navedenom poveriocu u menici, ili po njegovoj naredbi iznos novca na koji menica glasi i to u određeno vreme i na određenom mestu. Menica je prezenteciona hartija od vrednosti što znači da je menični poverilac dužan da podnese poveriocu menicu kada ona dospe kako bi naplatio odgovarajući novčani iznos. Menica je strogo formalna hartija od vrednosti jer menično pismeno mora da sadrži zakonom propisane elemente osim pretpostavljenih. Nedostatak bitnog elementa čini je nevažećom. Izuzetak je blanko menica. Blanko menica sadrži samo minimum bitnih elemenata sa ovlašćenjem kasnijem imaocu menice da popuni ostale bitne elemente saglasno sporazumu sa izdavaocem. Blanko menica u momentu izdavanja, voljom samog izdavaoca ne sadrži sve bitne menične elemente, a predata je meničnom poveriocu sa ovlašćenjem da je kasnije popuni saglasno sporazumu sa izdavaocem. Pravo na popunu blanko menice bezuslovno obuhvata pravo na unošenje svih bitnih meničnih sastojaka koji nedostaju, menične svote, mesta i datuma izdavanja, dospelosti, itd.

Članom 29. Zakona o menici propisano je da, isplata menice može se za celu meničnu svotu ili za isvestan njen deo obezbediti avalom (meničnim jemstvom) Ovo obezbeđenje može dati treće lice, ili čak i neko od potpisnika menice. Prema članu 30. istog zakona, aval se daje na menici ili na alonžu i potpisuje ga avalista (stav 1.). Stavom 2. propisano je da se aval izražava rečima „per aval“, „kao jemac“, „kao poruk“ ili ma kojim drugim izrazom koji to isto znači. Za davanje avala dovoljan je potpis na licu menice, osim ako je u pitanju potpis transata ili transanta (stav 3.). Prema stavu 4. iz avala treba da se vidi za koga je dat. Ako se to ne vidi važi kao da je dat za trasanta.

Prema članu 31. stav 1. istog zakona avalista odgovara onako kako odgovara onaj za koga jemči. Njegova obaveza vredi i onda ako je obaveza za koju jemči ništava iz ma kog drugog razloga osim zbog formalnog nedostatka.

U konkretnom slučaju tuženi nije preduzeo sve menične radnje propisane Zakonom o menici, čime je povredio pravilo menične strogosti prema kome se sve menične radnje mogu preduzimati blagovremeno. Osim toga, sopstvena blanko menica po viđenju predstavlja verodostojnu ispravu na osnovu koje se može odrediti izvršenje u skraćenom postupku, a verodostojnom ispravom se dokazuje postojanje, visina i dospelost poveriočevog potraživanja jer se radi o strogo formalnoj hartiji od vrednosti. Kako tuženi nije pokrenuo sve menične radnje da bi se prinudnim putem realizovala menica, to je obustavom zarade izvršnog dužnika bez rešenja suda, i sa menicom koja ne sadrži sve bitne elemente došao do neosnovanog obogaćenja tuženog u smislu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, prema članu 123. stav 1. Zakona o radu, poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog što ovde nije slučaj. Tuženi kao poslodavac je zloupotrebio činjenicu da tuženi radi kod njega i bez pravnosnažne odluke suda, skidao mu sa računa utužene iznose, samo na osnovu činjenice da je tužilac kao avalista, potpisao blanko menicu, koja ne sadrži sve bitne elemente. U suprotnom, da tuženi nije bio poslodavac tužioca, ove iznose bi mogao obustaviti sa zarade tužioca samo na način propisan članom 123. stav 1. ZOR, što nije učinio, pa je dužan vratiti tužiocu nezastareli iznos potraživanja.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu zahteva, odlučivši kao u izreci pod jedan.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u delu kojim je pravnosnažno odbačena tužba, odnosno odbijen zahtev za utvrđenje i u delu za isplatu glavnog duga, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema noveliranoj odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja i isplate novčanog potraživanja podneta je sudu 28.12.2016. godine.

Kako vrednost revizijom pobijanog dela, pravnosnažne presude od 27.045,20 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca u preostalom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u izreci pod dva.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2., 154. i 163. ZPP, tako što je tužiocu dosudio troškove za sastav revizije 18.000,00 dinara, za taksu na reviziju 34.912,00 dinara i taksu na revizijsku odluku 52.368,00 dinara, što sve ukupno iznosi 105.280,00 dinara. Troškovi su odmereni u skladu sa uspehom u sporu i važećom Advokatskom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić