U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Zora Bjekić, advokat u ..., protiv tuženog D.O.O. „EURO GAS“ trgovinsko preduzeće Subotica, koga zastupa Mihajlo Korać, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 4995/20 od 10.06.2020. godine, u sednici veća održanoj 20.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 4995/20 od 10.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu broj P 313/2019 od 13.11.2019. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da im isplati iznos od 8.805.727,80 dinara i to sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 3.206.904,85 dinara počev od 30.09.2019. godine, pa do isplate, te da im na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 635.829,28 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 4995/20 od 10.06.2020. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu broj P 313/2019 od 13.11.2019. godine. Odbio je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 55/2014, 87/2018, 18/2020), pa je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca, VV je u svojstvu preduzetnika benzinske stanice „...“ zaključio sa tuženim 24.06.2005. godine, Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji u domenu izgradnje prodajnog postrojenja za autogas, nabavke i prodaje autogasa za period od 5 godina. Tuženi se obavezao da sopstvenim sredstvima finansira sve radove izgradnje auto-gas pumpe koja će biti locirana na postojećoj BS „...“. Ugovoreno je da će BS „...“ imati pravo na 13,76% od veloprodajne cene prodajnog gasa, bez PDV-a, na toj stanici. Ugovornom odredbom je predviđeno da ukoliko za vreme trajanja ugovora dođe do situacije da je neophodno korigovati pojedine elemente ugovora da će se to učiniti zaključenjem aneksa ugovora, ali pod uslovom da obe ugovorne strane iskažu saglasnost po konkrentom pitanju. Tuženi je isporučivao gas pravnom prethodniku tužilaca sve do 23.10.2008. godine (poslednja isporuka). Za vreme trajanja ugovora tuženi je ispostavljao račune-otpremnice po kojima nije primenjena ugovorena marža-rabat od 13,76% već marža od 10,75% ili 10% ili 12%, a na pojedinim računima marža nije ni iskazana. Zbog toga je VV više puta inicirao sastanke sa tuženim na kojima je ukazivao da se ugovorne odredbe ne poštuju i da je on u pretplati jer je redovno plaćao ispostavljene račune. Aneks ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji nikada nije zaključen, jer se nikada nisu usaglasili.

Benzinska stanica „...“ preduzetnika VV je 06.08.2009. godine donela Odluku o promeni pravne forme preduzetnika u društvo sa ograničenom odgovornošću d.o.o. BS „...“ .... Ta odluka je sprovedena kod APR-a 19.08.2009. godine.

Iz poslovnog odnosa ugovornih strana je proistekao spor koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu po tužbi ovde tuženog od 17.11.2008. godine u kojem je VV 12.04.2012. godine, podneo protivtužbu koja je izdvojena i o kojoj se raspravlja u ovoj parnici. Ta parnica je okončana presudom Privrednog suda u Novom Sadu broj P 209/15 od 23.12.2015. godine kojom je tuženi VV obavezan da tužiocu „Euro Gas“ d.o.o. Subotica, isplati iznos od 1.652.255,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.12.2015. godine pa do isplate, iznos od 1.911.851,63 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate, kao i iznos od 490.979,22 dinara na ime troškova postupka. Ova presuda je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda broj Pž 1082/16 od 12.05.2016. godine. Predmet te parnice je bila naplata računa-otpremnica iz 2008. godine.

Razlika između ugovorene marže-rabata od 13,76% i marži koje su iskazane na fakturama koje je tuženi ispostavljao za period poslovne saradnje (bez faktura koje su bile predmet zahteva pred Privrednim sudom) sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog računa do dana veštačenja 30.09.2019. godine iznosi 8.805.727,80 dinara, a od toga 3.206.904,85 dinara na ime glavnog duga, a 5.598.822,95 dinara na ime zatezne kamate.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su primenom pravila o stečenom bez osnova propisanim članom 210. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da plati tužiocima iznos razlike koja je nastala isplatom koju je njihov pravni prethodnik vršio po maržama iskazanim u fakturama i marže koja je bila ugovorena Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji jer je veštačanjem utvrđeno da je tuženom isplatio više 3.206.904,85 dinara. Kamata obračunata od dospeća svakog pojedinačnog potraživanja do 30.09.2019. godine (dan veštačenja) iznosi 5.598.822,95 dinara, pa je obavezao tuženog da tužiocima isplati ukupan iznos od 8.805.727,80 dinara, s tim što je na glavnicu dosuđena kamata od 30.09.2019. godine pa do isplate na osnovu člana 277. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog na isplatu duga.

Revident je tokom postupka, a svoje navode ponavlja i u reviziji, osporavao pravilnost primene materijalnog prava navodeći da tužioci nisu aktivno legitimisani u ovoj parnici, zato što je 19.08.2009. godine rešenjem APR-a promenjena pravna forma Benzinske stanice-samoposluživanje „...“, VV, preduzetnika iz ... u d.o.o. BS „...“ ..., te da je samo d.o.o. Benzinska stanica „...“ iz ... aktivno legitimisan da postavlja tužbeni zahtev koji se odnosi na razliku trgovačke marže, odnosno da to pravo nije imao ni sada pokojni VV, kao fizičko lice te ni tužioci kao njegovi pravni sledbenici.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište izneto u reviziji. Pravilno su nižestepeni sudovi cenili da je Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji zaključen 2005. godine između tuženog i BS-samoposluživanje „...“, VV kao preduzetnika, da je poslovni odnos trajao do 2008. godine iz kog perioda potiče i ovaj dug, kao što je poticalo i potraživanje koje je tuženi imao VV i ostvario ga u pravnosnažno okončanoj parnici pred Privrednim sudom u Novom Sadu. Neosnovano revident smatra da je sada pokojni VV u parnici pred Privrednim sudom u Novom Sadu bio pasivno legitimisan i stoga valjano obavezan pravnosnažnom presudom da isplati neisplaćene račune-fakture iz istog pravnog odnosa, a da u ovoj parnici koja je kao protivtužba izdvojena u poseban predmet nema aktivnu legitimaciju, odnosno da je nemaju njegovi pravni sledbenici. Radi se o istom periodu poslovanja, po istom Ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji zaključenom 2005. godine. Činjenica što je došlo do promene pravne forme, pa je BS-samoposluživanje „...“, VV preduzetnik, registrovan kao d.o.o. BS „...“ ... kao ni pravilo propisano članom 92. sada važećeg Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019) ne utiču na aktivnu legitimaciju tužilaca kao pravnih sledbenika sada pokojnog preduzetnika VV, kao što su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi. Osim toga BS-samoposluživanje „...“, preduzetnika VV je brisana iz APR (2009) pre stupanja na snagu sadašnjeg Zakona o privrednim društvima (2011) u vreme kada je u primeni bio Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004) čijom je odredbom člana 49. propisano da preduzetnik odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti celokupnom imovinom.

Revident ukazuje i na član 211. ZOO kojim je propisano da ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema prava da zahteva vraćanje izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu. Prvostepeni sud se obrazloženo izjasnio da nema mesta primeni ovoga člana, jer je utvrđeno da je pravni prethodnik tužilaca tokom trajanja poslovne saradnje kada je primetio da tuženi na računima iskazuje maržu manju od one koja ja ugovorena, odmah pozvao tuženog, inicirao je sa njim sastanke (kojih je i bilo nekoliko) da je pravni prethodnik tužilaca ukazivao da se ugovor ne poštuje, tražio je od tuženog da se to ispravi, ukazivao je da je u pretplati prema tuženom jer je plaćao račune u kojima je bila iskazana marža-rabat manji od onog koji je ugovoren, na sastancima je razgovarano i tome da pravni prethodnik tužilaca zadrži opremu koju je tuženi ugradio, da pristane na smanjenu maržu, ali do dogovora nije došlo, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da iako je pravni prethodnik tužilaca plaćao račune na kojima marža nije iskazana onako kako je ugovoreno, od samog početka zadržavao pravo da traži vraćanje. Kako nije došlo do dogovora, pravni prethodnik tužilaca je prestao da isplaćuje račune-fakture, a tuženi je podneo predlog za izvršenje iz kojeg je nastala parnica pred Privrednim sudom koja je pravnosnažno okončana i iz koje je proistekla i ova parnica.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost presuđenja nižestepenih sudova, revizija tuženog je ocenjena kao neosnovana, pa je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić