O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 1332/20 od 04.02.2021. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 1332/20 od 29.06.2021. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 7. stav 1. Ugovora o potrošačkom kreditu sa deviznom klauzulom uz subvencionisanje kamate broj .. od 02.06.2009. godine, zaključenog između tužilje AA i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje na osnovu Odluke o tarifama naknade banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita banke“. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji AA po osnovu neosnovanog bogaćenja plati 2.538,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2009. godine do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 7. stav 1. Ugovora o kreditu za kupovinu automobila sa klauzulom uz subvecionisanje kamate od strane Fonda za razvoj RS broj .. od 17.09.2009. godine, zaključenog između BB iz ... i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje na osnovu Odluke o tarifama naknade banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita“. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji BB po osnovu neosnovanog bogaćenja plati 3.274,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.09.2009. godine do konačne isplate. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiljama naknadi troškove postupka od 58.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 631/2021 od 21.04.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za nakanadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja AA je sa tuženom dana 02.06.2009. godine zaključila Ugovora o potrošačkom kreditu sa deviznom klauzulom uz subvecionisanje kamate broj .., kojim je u članu 7. stav 1. određeno: „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje na osnovu Odluke o tarifama naknade banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita banke. Sastavni deo ugovora je i pregled bitnih elemenata otplate kredita od 02.06.2009. godine, koji sadrže sve navedene elemente ugovora o kreditu u vidu tabelarnog pregleda, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope naveden fiksni iznos koji odgovora dinarskoj protivvrednosti 0,5% iznosa odobrenog kredita. Banka je pustila kredit u korišćenje dana 02.06. 2009. godine i istog dana naplatila od korisnika 0,5% iznosa kredita, odnosno 2.538,39 dinara. Tužilja BB i tužena su dana 17.09.2009. godine zaključili Ugovora o kreditu za kupovinu automobila sa klauzulom uz subvencionisanje kamate od strane Fonda za razvoj RS broj .., radi kupovine motornog vozila, u visini od 6.999 evra po srednjem kursu sa rokom otplate od 84 meseca, kojim je u članu 7.1. određeno „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje na osnovu Odluke o tarifama naknade banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita“. Sastavni deo ugovora su i bitni elemenati ugovora o kreditu od 17.09.2009. godine, koji sadrže sve navedene elemente ugovora o kreditu u vidu tablearnog pregleda, u kojima je kao ukupan iznos naknada i drugih troškova koje je klijent dužan da plati a koji se uključuju u obračun efektivne kamtne stope naveden fiksni iznos koji odgovora dinarskoj protivvrednosti 0,5% iznosa odobrenog kredita. Banka je pustila kredit u korišćenje dana 17.09.2009. godine i istog dana naplatila od korisnika 0,5% iznosa kredita, odnosno 3.274,48 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da ne postoji ekonomsko opravdanje tužene za postojanje navedenih troškova banke, jer banka nije dostavila dokumentaciju da su u pitanju troškovi koji su stvarno nastali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da su tužilje zaključile formalne ugovore po pristupu koji s obzirom na finansijsku i stručnu dominantnost banke nastaje bezuslovnim prihvatanjem unapred propisane sadržine bez mogućnosti da druga ugovorna strana učestvuje u određivanju te sadržine. Sledstveno tome, tužiljama je ostao nepoznat mehanizam po kom je tužena utvrdila visinu naknade, a u ponudi troškovi nisu bili iskazani na jasan i nedvvosmislen način, pa su predmetne odredbe ugovora neodređene odnosno neodredive, protivne načelima pravnog poretka a pre svega načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja jer je tužena nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine), koja je važila u vreme zaključenja predmetnih ugovora o kreditu iz 2009. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Iz navedenog sledi da specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi za zaključenje ugovora o kreditu ne predstavljaju uslov za plaćanje troškova banci, ukoliko je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika kredita je u dovoljnoj meri određen preciznim opredeljivanjem vrste troškova i njihove visine. Stoga se u tom slučaju ne može postaviti pitanje ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojima je korisnik kredita obavezan na plaćanje troškova kredita zbog razloga propisanih članom 47. ZOO, niti zbog eventualne zablude korisnika kredita o predmetu njegove obaveze. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Tužilja AA je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 02.06.2009. godine i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i pregled bitnih elemenata otplate kredita od 02.06.2009. godine sa planom otplate, a tužilja BB je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 17.09.2009 i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i pregled bitnih elemenata otplate kredita od 17.09.2009. godine sa planom otplate. Kako je u navedenim pregledima bitnih elemenata otplate kredita koji je uručen svakoj od tužilja na dan zaključenja ugovora iskazana naknada od 0,5% odobrenog kredita u fiksnom iznosu, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, to u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje tužiljama kao korisnicima kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06).

Imajući u vidu navedeno, kao i da banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ovih naknada niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani, to ugovorne odredbe kojim se tužilje saglašavaju da kao korisnici kredita pre puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita banke, nisu protivne osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetne odredbe nisu ništave, tužilje neosnovano potražuju naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara i jedno neodržano 4.500,00 dinara, i za sastav žalbe 12.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja, kao i za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine), što čini ukupan iznos od 55.500,00 dinara. Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.630,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić