Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1968/21 od 21.04.2021. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava trećeg izreke, prvostepene presude tako što su tuženi obavezani da solidarno tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 747.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvšrnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužena BB je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi VV je kao kupac zaključio sa GG kao prodavcem ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov br 279/98 od 25.11.1999. godine, koji je za predmet imao dvosoban stan na drugom spratu zgrade u Ulici ... broj .., površine 64 m2, upisanu na kp .. ZKUL .. KO ... . Ugovorom o poklonu Ov 8321/02 od 24.06.2002. godine VV je kao poklonodavac poklonio svom sinu, tužiocu AA, rođenom ...2001. godine, preko zakonskog zastupnika majke DD, navedeni dvosobni stan. Aneksom 1. tog ugovora, overenim 11.04.2003. godine, izmenjen je član 2. Ugovora o poklonu od 24.06.2002. godine i kao predmet poklona označen je četvorosoban stan površine 103,90 m2 na kp .., u skladu sa rešenjem Opštine Savski venac od 28.03.2003. godine, kojim je VV odobreno izvođenje radova na adaptaciji i dogradnji stanova sa dvorišne strane zgrade u Ulici ... broj .. . Tuženi VV je 25.10.1999. godine podneo tužbu za razvod braka od tužene BB u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P 2415/2000, sa tvrdnjom da je bračna zajednica između supružnika faktički prestala da postoji pre sedam godina. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 2415/2000 od 08.11.2002. godine, koja je postala pravnosnažna 08.05.2003. godine, razveden je brak tuženih, koji su nakon razvoda podelili bračnu tekovinu, u koju nije bio uključen sporni stan. BB je dana 22.11.2010. godine podnela tužbu protiv VV i AA, radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu i aneksa. Presudom na osnovu priznanja Višeg suda u Beogradu P 21459/10 od 14.01.2011. godine, koja je postala pravnosnažna 03.02.2011. godine, utvrđeno je da su ništavi Ugovor o poklonu Ov 8321/02 od 24.06.2002. godine i Aneks od 11.04.2003. godine. Tuženi su zaključili ugovor o podeli bračne tekovine, overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu 08.02.2011. godine, u kome je konstatovano da su tokom trajanja braka zajedničkim radom i sredstvima stekli stan broj .., na drugom spratu zgrade u Ulici ... br .., površine 64 m2, čija površina nakon zajedničkog investiranja u adaptaciju i dogradnju iznosi 103,9 m2, sa pravom suvlasništva tuženih sa 1/2 idealnog dela. Ugovorom o kupoprodaji overenim 14.02.2011. godine tuženi VV je svoj suvlasnički udeo na spornom stanu prodao tuženoj BB za kupoprodajnu cenu od 45.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Aneksom 1. ugovora o podeli bračne tekovine, overenim 23.02.2011. godine, konstatovano je da su tuženi tokom trajanja braka zajedničkim radom i sredstvima stekli predmetni stan, da u listu nepokretnosti nije navedena njegova površina, da je u Ugovoru o kupoprodaji od 25.11.1999. godine označena površina stana od 64 m2, a Aneksom 1. tog ugovora od 23.02.2011. godine izvršeno je usaglašavanje oznaka nepokretnosti iz ugovora sa oznakama u katastru i konstatovano da je tužena BB kao kupac isplatila kupoprodajnu cenu. Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti od 04.03.2011. godine dozvoljen je upis prava svojine tužene BB sa udelom od 1/1 na dvosobnom stanu br .., na drugom spratu zgrade u Ulici ... br .. . Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu P 21459/10 od 12.06.2014. godine dozvoljeno je ponavljanje postupka i ukinuta je presuda na osnovu priznanja tog suda P 21459/10 od 14.01.2011. godine, ali nakon toga nije pravnosnažno okončan postupak za utvrđenje ništavosti Ugovora o poklonu od 24.06.2002. godine i Aneksa od 11.04.2003. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost spornih ugovora o podeli bračne tekovine i ugovora o kupoprodaji sa aneksima.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da stan koji je predmet spornih ugovora o podeli bračne tekovine i ugovora o kupoprodaji sa aneksima, ne predstavlja zajedničku imovinu tuženih u smislu člana 171. Porodičnog zakona, iako je brak tuženih formalno razveden presudom koja je postala pravnosnažna 08.05.2003. godine.

Iz odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona proizilazi da je zajednica života supružnika neophodan uslov za sticanje zajedničke imovine u toku braka. Zajednica života podrazumeva, između ostalog, ekonomsku zajednicu i zajedničko vođenje porodičnog domaćinstva. U postupku je utvrđeno da je zajednica života između tuženih prestala više godina pre nego što je brak pravnosnažno razveden, jer su tuženi na nesumnjiv način izrazili volju da zajednicu prekinu i živeli su samostalno u odvojenim porodičnim domaćinstvima. Zato je pravilan zaključak drugostepenog suda da imovina stečena nakon faktičkog prestanka zajednice života ne predstavlja zajedničku imovinu tuženih stečenu radom u toku braka, već ima karakter posebne imovine, iako u momentu njenog sticanja brak tuženih nije bio pravnosnažno razveden.

Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana tuženi VV zaključio je mesec dana nakon podnošenja tužbe za razvod braka od tužene, sedam godina nakon prestanka njihove zajednice života, što je potvrđeno i mišljenjem nadležnog centra za socijalni rad u postupku za razvod braka. Tuženi VV je sporni stan poklonio tužiocu ugovorom od 24.06.2002. godine, koji je i dalje na pravnoj snazi, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, budući da je po zahtevu za ponavljanje postupka ukinuta presuda na osnovu priznanja kojom je bilo utvrđeno da su ništavi ugovor o poklonu i aneks od 11.04.2003. godine. Po tužbi BB protiv tuženih VV i AA, radi utvrđenja ništavosti navedenog ugovora o poklonu i aneksa, još uvek nije doneta pravnosnažna presuda, ali je sud u ovoj parnici mogao odlučiti o punovažnosti tog ugovora kao o prethodnom pitanju, o kome odluka suda ima pravno dejstvo samo u ovoj parnici, u smislu člana 12. ZPP. Budući da je utvrđeno da nema razloga za ništavost u smislu člana 103. ZOO ugovora o poklonu kojim je VV poklonio sporni stan tužiocu, te da navedeni stan nije bio bračna tekovina tuženih, proizilazi da VV nakon zaključenja ugovora o poklonu više nije kao vlasnik mogao raspolagati predmetnim stanom, pa su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo svi kasniji pravni poslovi kojima su tuženi raspolagali spornim stanom, i to Ugovor o deobi bračne tekovine od 08.02.2011. godine sa Aneksom od 23.02.2011. godine i Ugovor o kupoprodaji od 14.02.2011. godine sa Aneksom od 23.03.2011. godine.

Navodima revizije tužene neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu odgovarajućih odredaba Porodičnog zakona, odnosno da u postupku nije utvrđeno tačno vreme faktičkog prestanka braka, te da je brak mogao prestati samo pravnosnažnošću presude o razvodu, o čemu je dovoljne razloge dao drugostepeni sud, pa ih kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Navodima koji ukazuju da je tuženi VV iznosio neistinite tvrdnje o prestanku zajednice života sa tuženom, da se tužena u periodu od podnošenja tužbe za razvod braka do pravnosnažnosti presude o razvodu bavila staranjem nad njihovim zajedničkim detetom, pribavljanjem sredstava i uvećanjem zajedničke imovine i da je smatrala da postoji zajednica života sa tuženim, da je sporna nepokretnost kupljena zajedničkim sredstvima tuženih i da tužena nije znala da je VV podneo zahtev za razvod braka, osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP. Neosnovani su revizijski navodi da je donošenjem nižestepenih presuda tužena izgubila pravo na podelu bračne tekovine i spornog stana kao imovine stečene u braku, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tuženi raspolagali spornim stanom kao bračnom tekovinom ugovorom o podeli bračne tekovine zaključenim više od osam godina nakon razvoda braka, što ukazuje na pravnu manipulaciju i nesavesnost tuženih, u situaciji kada je prethodno ugovorom o poklonu koji nije poništen tuženi spornim stanom raspolagao u korist tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić