Rešenjem Vrhovnog kasaconog suda Rev 2419/2017 od 05.06.2019. godine, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1546/16 od 01.11.2016. godine u stavovima trećem i četvrtom izreke i predmet je u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4324/19 od 04.02.2020. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda i presuđeno tako što je, stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete isplati razliku između dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine do isplate, do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 01.02.2008. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 321.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 5878/2020 od 11.03.2021. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 4324/19 od 04.02.2020. godine i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2587/21 od 23.11.2021. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, za razliku preko ranije dosuđenog iznosa naknade štete u visini od 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine do isplate, a do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 01.02.2008. godine do isplate i u stavu drugom izreke, kao i dopunsko rešenje P 1868/14 od 29.03.2016. godine i presuđeno, tako što je, stavom drugim izreke, tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 614.977,40 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 23.11.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati razliku od ovom presudom dosuđenog iznosa naknade štete od 614.977,40 dinara do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 01.02.2008. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obaezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 556.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava pobijajući je u stavu trećem i četvrtom izreke, dok je tuženi blagovremenom revizijom pobijao navedenu presudu u stavu drugom i četvrtom izreke zbog bitih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da su revizije dozovljene na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ...18/20 i 10/23 – drugi zakon), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u navodima revizije parničnih stranaka ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između parničnih stranaka zaključen je 31.08.2007. godine ugovor o kupoprodaji kombija, ... – ..., marke „...“, tip ... ..., tako što je u kupoprodajnom ugovoru navedena cena od 400.000,00 dinara sa PDV od 72.000,00 dinara, što ukupno iznosi 472.000,00 dinara, a koju će kupac, tužilac, uplatiti na račun prodavca, tuženog. Tužilac je preuzeo predmetno vozilo od tuženog, registrovao ga i dobio nove registarske tablice i saobraćajnu dozvolu. Međutim, dana 01.02.2008. godine Policijska uprava Vranje je tužiocu oduzela predmetno vozilo, jer je u postupku provere od strane nadležnih organa utvrđeno da se radi o ukradenom vozilu sa falsifikovanim brojevima šasije i motora i koje je vraćeno vlasniku na njegov zahtev. Veštačenjem je utvrđeno da nema dokaza o isplati ugovorene kupoprodajne cene od 472.000,00 dinara na račun tuženog, a da je cena predmetnog vozila na dan oduzimanja iznosila 1.086.977,00 dinara. Ocenom iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka utvrđeno je da je tužilac na ime ugovorene kupoprodajne cene za predmetno vozilo isplatio tuženom na ruke iznos od 14.000 evra i da nije bio upoznat sa sadržinom fakture.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da iznos kupoprodajne cene naveden u fakturi nije realan, već da je kupoprodajna cena predmetnog vozila 14.000 evra, koliko je tužilac isplatio tuženom, pa je primenom člana 508. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu vrati navedeni iznos sa kamatom, u dinarskoj protivvrednosti.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom i ocene izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP utvrdio da izvedeni dokazi, a pre svega isprave, ne potvrđuju ni ugovaranje, ali ni isplatu iznosa kupoprodajne cene veće od 472.000,00 dinara za vozilo, koje nije imalo tehničke ili vizuelne nedostatke koji bi drastično uticali na vrednost i koje je u vreme preuzimanja i kasnije u kontinuitetu registrovano do momenta oduzimanja vozila. Tužilac po nalaženju drugostepenog suda nije dokazao isplatu kupoprodajne cene u iznosu od 14.000 evra za predmetno vozilo, ali ima pravo na potpunu naknadu štete jer se usled oduzimanja vozila svrha ugovora ne može ostvariti niti se imovina tužioca može dovesti u stanje pre štete samo isplatom (u toku postupka pravnosnažno dosuđenog iznosa) nominalne kupoprodajne cene od 472.000,00 dinara. U situaciji kada tuženi kao prodavac nije oslobodio vozilo smetnji zbog kojih je oduzeto, odnosno tužiocu nije predao drugo vozilo sličnih karakteristika, to se šteta u imovini tužioca ogleda u iznosu koji je potreban kako bi se na tržištu pribavilo vozilo karakteristika sličnih onom koje je oduzeto, a to je iznos od 1.086.977,40 dinara utvrđen veštačenjem, pri čemu je tužiocu već pravnosnažno dosuđen iznos od 472.000,00 dinara, što predstavlja delimičnu naknadu. Zato je na osnovu članova 508, 510, 266. stav 1. i 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi u obavezi da tužiocu na ime ostatka do pune naknade štete isplati iznos od još 614.977,40 dinara sa kamatom od presuđenja. Kako tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u visini koja prelazi ukupno 1.086.977,40 dinara (ranije dosuđen iznos od 472.000,00 dinara i ovom presudom dosuđen iznos od 614.977,00 dinara) to je u preostalom delu od 614.977,40 dinara do traženog iznosa od 14.000 evra sa kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenata kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 508.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Kad se pokaže da treće lice polaže neko pravo na stvar, kupac je dužan obavestiti prodavca o tome, izuzev kad je to prodavcu već poznato, i pozvati ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg ili, kad su predmet ugovora stvari određene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka (član 509.). Po članu 510. ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca ugovor se raskida po samom zakonu, a u slučaju umanjenja ili ograničenja kupčevog prava, kupac može po svom izboru raskinuti ugovor ili zahtevati srazmerno sniženje cene (stav 1.). Ako prodavac ne udovolji kupčevom zahtevu da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg, kupac može raskinuti ugovor ako se zbog toga njegova svrha ne može ostvariti (stav 2.). U svakom slučaju kupac ima pravo na naknadu pretrpljene štete (stav3.).

Prema članu 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi koju je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Mada se u ovom članu reguliše obim naknade štete iz ugovora, pravilo sadržano u njemu reguliše i pravo na naknadu štete. Naime, predviđeno je da poverilac ima pravo na naknadu štete (obične štete i izmakle koristi) koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao da predvidi kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Time je pravo poverioca na naknadu štete zbog povrede ugovora uslovljeno predviljivošću i jedne i druge štete od strane dužnika ugovorne obaveze. To znači da je na poveriocu teret dokazivanja da je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti moguće posledice povrede ugovora s obzirom na činjenice koje su mu bile poznate. U konkretnom slučaju navedene bitne činjenice nisu utvrđene, osim da je vozilo (predmet kupoprodaje) oduzeto tužiocu i da je kupljeno radi upotrebe.

Pored toga, opšte pravilo o pravu poverioca na naknadu štete sadržano u članu 262. Zakona o obligacionim odnosima ima karakter generalnog pravila i primenjuje se na sve slučajeve kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, bez obzira na osnov nastanka obaveze. Međutim, u navedenom zakonu, pored ovog generalnog pravila o pravu na naknadu štete poverioca, odnosno obavezi dužnika da naknadi štetu izvršena je konkretizacija u slučaju raskida prodaje što se odnosi i na slučaj oduzimanja stvari od kupca od strane trećeg (član 510. stav 1. i 2. ZOO). U tim slučajevima po članu 523. ZOO kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, druga strana ima pravo na naknadu štete koju zbog toga trpi, prema opštim pravilima o naknadi štete nastale povredom ugovora. Kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, a stvar ima tekuću cenu, druga strana može zahtevati razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene na dan raskida ugovora na tržištu mesta u kome je posao obavljen, a ako na tržištu mesta u kome je posao obavljen nema tekuće cene za izračunavanje visine naknade uzima se u račun tekuća cena tržišta koje bi ga moglo zameniti u datom slučaju, kojoj treba dodati razliku u troškovima prevoza (član 524.). U pitanju je takozvana apstraktna šteta koja se određuje naknadno na bazi razlike između ugovorene i tržišne cene, bez obzira na visinu štete koju je strana verna ugovoru stvarno pretrpela. Tačnije, obračun štete zasniva se na razlici između ugovorene i tržišne cene prodate stvari polazeći od pretpostavke da bi je kupac po toj ceni morao platiti ako je kupuje ili bi je po toj ceni mogao prodati. U konkretenom slučaju drugostepeni sud je visinu štete utvrdio na osnovu razlike tržišne vrednosti vozila utvrđene veštačenjem i ugovorene kupoprodajne cene od 472.000,00 dinara. Veštačenjem u postupku je utvrđena vrednost predmetnog teretnog vozila na dan kupoprodaje 31.08.2007. godine u iznosu od 942.081,52 dinara, a zatim i vrednost vozila na dan veštačenja (2013. godina) u iznosu od 1.086.977,40 dinara. Nalazeći da tužilac ima pravo na razliku između tržišne vrednosti predmetnog vozila i iznosa ugovorene kupoprodajne cene od 472.000,00 dinara (koji je već pravnosnažno dosuđen), usvojen je tužbeni zahtev za razliku od 614.977,40 dinara. Međutim, kao merodavna tekuća (tržišna) cena mesta gde je posao obavljen uzima se cena važeća na dan raskida ugovora (član 524. ZOO), pri čemu navedene bitne činjenice, kada je raskinut ugovor i koliko je iznosila tržišna vrednost predmetnog vozila na dan raskida ugovora u mestu gde je posao obavljen, nisu utvrđene u postupku.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da pobijana odluka u odbijajućem delu tužbenog zahteva nije pravilna. Naime, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za iznos od 614.977,40 dinara do traženog iznosa od 14.000 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti, iako prethodno utvrđuje da je tužiocu već pravnosnažno dosuđen iznos od 472.000,00 dinara, koji sa iznosom od 614.977,40 dinara čini ukupno 1.086.977,40 dinara, pa bi preko tog ukupnog iznosa zahtev bio neosnovan. Osim toga, tužbeni zahtev tužioca iznosi 14.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, pa je izostalo utvrđenje drugostepenog suda, da li je ukupan iznos od 1.086.977,40 dinara (ranije pravnosnažno dosuđen iznos od 472.000,00 dinara i ovom presudom dosuđen iznos od 614.977,00 dinara) vrednosno manji ili veći od dinarske protivvrednosti 14.000 evra, jer sud u parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1. ZPP). Naime, potrebno je da drugostepeni sud utvrdi kom iznosu novčanih jedinica u stranoj valuti (evro) bi odgovarao ukupan dosuđeni dinarski iznos (ranije pravnosnažno dosuđeno 472.000,00 dinara i iznos razlike između ugovorene i tržišne cene), prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi otklonio nedostatke na koje je ukazano i utvrdio bitne činjenice, da bi bio u mogućnosti da donese zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković