Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6500/2018 od 16.05.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u pogledu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda ljudskih prava i to prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, prava na sudsku zaštitu zbog povrede ljudskih prava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati pravičnu naknadu na ime nematerijalne štete u iznosu od 10.000,00 evra, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 15.06.2018. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova prvostepenog postupka plati 89.250,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka plati 35.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 18/20) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ... 1975. godine, u jutarnjim časovima, primljena u Opštu bolnicu u Kruševcu, radi porođaja. Tužilji je to bila prva trudnoća i bila je u devetom mesecu. Tokom trudnoće tužilja je redovno išla na kontrolne preglede i sve je bilo uredno, međutim u bolnicu je ... 1975. godine primljena sa krvarenjem. S obzirom da porođaj nije mogao da se sprovede prirodnim putem, oko 16,00 časova odvedena je na carski rez u operacionu salu, a u 16,20 časova rodila je žensko dete, za koje je u porođajnom protokolu upisano da je rođeno živo, kao i da je dete primilo BCG vakcinu, iako je konstatovano da je Apgar score 0, što znači da dete nije davalo znake života. Dana ...1975. godine sačinjena je potvrda o smrti tužiljinog deteta, prema kojoj je dete rođeno ...1975. godine u 16,20 časova, da je vreme smrti ...1975. godine u 17,00 časova, da je smrt utvrdio lekar, da je uzrok smrti Asphixia lividia i da je do smrti proteklo 40 minuta. O smrti deteta prvo je obavešten suprug tužilje, a tužilja je o tome saznala kada je izašla iz besvesnog stanja posle operacije. Tužilji su u bolnici saopštili da je dete živelo dva sata i da je imalo oštećenje mozga. Telo deteta nije predato roditeljima, a tužilji je saopšteno da je obavljena bolnička sahrana.

Tužilja je 1978. godine sa svojom porodicom otišla u ..., gde i sada živi, kada je 2011. godine došla u Srbiju radi regulisanja lične dokumentacije za nju i članove porodice, kojom prilikom je dobila izvod iz Matične knjige rođenih za preminulo dete i tom prilikom saopšteno joj je da se njeno dete u dokumentaciji ne vodi kao umrlo. Tužilji je 03.06.2011. godine izdat izvod iz Matične knjige rođenih za preminulo dete u kome činjenica smrti nije upisana, a 11.10.2011. godine, izvod u kojem je upisano da je dete priminulo ...1975. godine. Nakon toga je tužilja počela da istražuje, i saznala da postoje dve prijave rođenja njene ćerke rođene ...1975. godine. U prijavi rođenja tužiljinog deteta od ...1975. godine navedeno je da je tužiljino dete rođeno ... 1975. godine u 16,20 časova, navedena su imena roditelja i da je dete rođeno živo i da je donošeno. Na ovoj prijavi nalazi se potpis majke ispod kojeg je svojeručni potpis ispisan imenom tužilje, kao i svojeručni potpis ovlašćenog lica, međutim, tužilja tvrdi da tu prijavu nije potpisala. U prijavi rođenja tužiljinog deteta od 01.04.1975. godine navedeno je da je tužiljino dete rođeno ... 1975. godine u 16,00 časova, navedena su imena roditelja, da je dete rođeno živo i da je donošeno. Navedenu prijavu rođenja tužiljinog deteta podnela je BB, babica zaposlena u to vreme u bolnici u kojoj se tužilja porodila, međutim, ista je dala izjavu, koju je overila pred sudom, da ona nije ovu prijavu potpisala u svojstvu ovlašćenog lica, niti je ispunila formular.

S obzirom na sumnje koje su se kod tužilje pojavile u pogledu toga da li je dete rođeno živo, ili je preminulo, te ukoliko je rođeno živo, kakva je sudbina deteta, tužilja je 22.11.2011. godine Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu, podnela krivičnu prijavu protiv NN izvršioca krivičnog dela iz člana 116. i 117. KZ RS, u kojoj je navela da bez obzira na protek vremena i krivično pravnu zastarelost, da ima pravni interes i potrebu da sazna da li je njeno žensko dete, koje je rodila 03.03.1975. godine rođeno živo, da li je zloupotrebom NN osoba prikazano kao dete nekih drugih roditelja, sve ovo imajući u vidu da je dobila dve prijave rođenja deteta sa različitim podacima i zbog činjenice da o navodnoj sahrani nije bila obaveštena. Osnovno javno tužilaštvo, koje je postupalo po krivičnoj prijavi tužilje u predmetu Ktr.br. 24/12 od PU Kruševac zatražilo je prikupljanje obaveštenja, zbog čega je PU Kruševac 09.02.2012. godine saslušalo načelnika Zdravstvenog centra Kruševac na Ginekološko-akušerskom odeljenju VV, koji je, nakon izvršenog uvida u porođajni protokol tužilje i u potvrdu o smrti deteta, izjavio da iz dokumentacije sledi da je porođaj ...1975. godine izvršila dr GG uz asistenciju dr DD, da je bebu prihvatila babica ĐĐ, da je tužilja primljena u bolnicu u 7,40 časova, da joj je vodenjak pukao u 10,30 časova, da je porođena carskim rezom u 16,20 časova, da je rodila žensko dete teško 3 kg, dužine 50 cm, sa Apgar score 0, što znači da dete nije davalo nikakve znake života. Zatim da iz protokola sledi da je upisano da je dete rođeno živo, što je verovatno izazvalo kasnije zabunu, kao i upisana činjenica da je dete primilo BCG vakcinu, što nema logike, jer je Apgar score deteta bio 0. Prema potvrdi o smrti načelnik je prilikom saslušanja u policiji izjavio da je primetio da je moguće da je vršena reanimacija novorođenčeta, koja je trajala 40 minuta, ali bezuspešno. Takođe je naveo da je dete prema ovim podacima preminulo zbog prevremenog udahnuća plodove vode. S obzirom da po oceni Osnovnog javnog tužilaštva nije bilo osnova za pokretanje krivičnog postupka protiv bilo kog lica, a po krivičnoj prijavi AA, zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 116. i krivičnog dela promena porodičnog stanja iz člana 117. KZ RS, dopisom od 20.04.2012. godine, o tome je obavešten tužiljin punomoćnik, kao i da ukoliko tužilja nije zadovoljna ovakvom odlukom, da može tužilaštvu da podnese krivičnu prijavu protiv konkretnog lica uz navođenje konkretnih radnji za koje se to lice prijavljuje i dokaze kojima se to potvrđuje.

Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da su povređena ljudska prava tužilje i to pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ljudskih prava i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i obavezao tužene da tužilji na ime nematerijalne štete plate 10.000 evra, sa kamatom od 15.06.2018. godine do isplate, sve u dinarkoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa obrazloženjem da je zbog neaktivnosti nadležnih organa Republike Srbije došlo do povrede ljudskih prava tužilje, jer je Republika Srbija dozvolila da tužilji 1975. godine u bolnici u Kruševcu NN počinilac ukrade novorođenu bebu i tokom godina Republika Srbija nije preduzela ništa da utvrdi istinu, kazni počinioce i tužilji vrati dete, primenom člana 16. Ustava Republike Srbije, člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 189, 190, 277. i 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke, odbacio tužbu u delu u kome je tužilja tražila da se utvrdi povreda ljudskih prava i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj plati pravičnu naknadu na ime nematerijalne štete u visini od 10.000 evra, sa kamatom od 15.06.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja.

Drugostepeni sud je odbacio tužbu u delu u kome je tužilja tražila da se utvrdi da su joj povređena ljudska prava, smatrajući da zahtev za utvrđenje povrede ljudskih prava koje se tužbom traže nije u nadležnosti suda opšte nadležnosti, već Ustavnog suda, s obzirom na činjenice na kojima tužilja zasniva svoj zahtev za utvrđenje povrede ljudskih prava, a koja proizlaze iz radnji i propuštanja Opšte bolnice u Kruševcu u pogledu prijavljivanja tužiljinog deteta i propuštanja da joj preda dokaze o smrti i ostatke navodno preminulog deteta, kao i zbog propuštanja bolnice i nadležnih državnih organa da tužilja dobije istinite podatke o činjenicama koje se odnose na sudbinu njenog rođenog deteta, primenom člana 166. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 16. stav 1. i 391. stav 2. ZPP.

Drugostepeni sud je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je smatrao da tužena u pogledu eventualno nastalih štetnih radnji (činjenje ili nečinjenje) zaposlenih u bolnici u kojoj se tužilja porodila ne može biti odgovorna, jer nema njene pasivne legitimacije, a da u pogledu radnji organa tužene iz utvrđenih činjenica ne proizlazi nepravilan i nezakoniti rad organa tužene, jer nakon što je tužilja prijavila sumnju u pogledu toga da su netačno prikazani podaci u javnim ispravama, nadležno javno tužilaštvo je preduzelo radnje iz svoje zakonom ustanovljene nadležnosti i od nadležne policijske uprave zatražilo prikupljanje obaveštenja, koja je po tome postupila, a nakon toga i ocene da nema elemenata za krivično gonjenje protiv bilo kog određenog lica, nadležno javno tužilaštvo o tome obavestilo tužilju, koja je u skladu sa zakonom mogla da obavesti tužilaštvo o eventualno novim saznanjima, odnosno o konkretnom licu i konkretnim radnjama koje bi ukazivale na određeno krivično delo. Drugostepeni sud je smatrao da se presuda u predmetu Zorice Jovanović protiv Srbije (predstavka broj 21794/08 od 26.0.3.2013. godine) u ovom slučaju ne može primeniti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana odluka o zahtevu tužilje za naknadu nematerijalne štete zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Članom 16. stavom 1. Ustava Republike Srbije propisano je da spoljna politika Republike Srbije počiva na opšte priznatim principima i pravilima međunarodnog prava, a stavom 2. da opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, a da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom. Članom 22. stavom 1. Ustava propisano je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Članom 142. stavom 2. Ustava propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Članom 145. stavom 2. Ustava propisano je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Članom 194. stavom 4. Ustava propisano je da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 04.11.1950. godine ratifikovana je od strane nadležnih organa Srbije i Crne Gore 26.12.2003. godine, a stupila je na snagu 03.03.2004. godine. Sa ratifikacijom Konvencije, ona je postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i domaći sudovi moraju suditi i zasnivati svoje odluke na ovom potvrđenom međunarodnom ugovoru kada se sude slučajevi iz jurisdikcije koja je propisana ovom Konvencijom. Ako se stranka poziva na povredu određenog člana Konvencije, domaći sud ne može odbiti da primenjuje Konvenciju koja reguliše povredu tog prava. Članom 8. stavom 1. Konvencije propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Drugostepeni sud je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, s obzirom da je zaključio da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi nepravilan i nezakonit rad organa tužene, jer nakon što je tužilja prijavila sumnju u pogledu toga da su u javnim ispravama netačno prikazani podaci njenog deteta rođenog ... 1975. godine, nadležno javno tužilaštvo je preduzelo radnje iz svoje zakonom ustanovljene nadležnosti i od nadležne policijske uprave zatražilo prikupljanje obaveštenja, koja je po tome postupila, nakon čega je nadležno javno tužilaštvo ocenilo da nema elemenata za krivično gonjenje protiv bilo kog određenog lica, o čemu je obavestilo tužilju. Međutim, ovakav zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan, jer je sporno postojanje propusta nadležnih organa tužene da tužilji pruže pouzdane informacije o statusu i sudbini njenog deteta rođenog ... 1975. godine, s obzirom da se tužilja nakon što su se kod nje pojavile sumnje u pogledu statusa i sudbine njenog deteta obratila Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu upravo da bi dobila pouzdane informacije o statusu i sudbini njenog deteta rođenog ... 1975. godine, da je nadležno javno tužilaštvo, koje je postupalo po krivičnoj prijavi tužilje od PU Kruševac zatražilo prikupljanje obaveštenja, zbog čega je PU Kruševac saslušalo načelnika Zdravstvenog centra Kruševac na Ginekološko-akušerskom odeljenju, VV, koji je, nakon izvršenog uvida u porođajni protokol tužilje i u potvrdu o smrti deteta dao svoj nalaz i mišljenje, te s tim u vezi je drugostepeni sud propustio da ceni da li su nadležni organi tužene pružili tužilji pouzdane informacije o statusu i sudbini njenog deteta.

Naime, obostrano uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije. U smislu člana 8. Konvencije postoji i pravo roditelja da u slučaju sumnje u sudbinu i status njihove novorođene dece saznaju istinu o tome, a obaveza države je da im pruži pouzdane informacije o statusu i sudbini njihove dece. Suština povrede ovog prava je u reakcijama i stavovima državnih organa u vezi ove situacije, kada se to od njih zatraži. Utvrđivanje takve povrede nije ograničeno samo na slučajeve gde je utvrđeno da je država odgovorna, već može da nastane i kada državni organi ne odgovore na zahtev roditelja za informacijom o statusu i sudbini njihovog deteta. S obzirom da se kod tužilje pojavila sumnja u pogledu toga kakav je status i sudbina deteta koga je rodila ... 1975. godine, kada joj je 03.06.2011. godine izdat izvod iz Matične knjige rođenih za preminulo dete u kome činjenica smrti nije bila upisana, a 11.10.2011. godine izvod u kome je upisano da je dete preminulo ... 1975. godine i da postoje dve prijave rođenja njenog deteta, u kojima je navedeno da je dete rođeno živo i da je donošeno, to tužilja ima pravo da sazna istinu o statusu i sudbini njenog deteta rođenog ... 1975. godine, dok je obaveza nadležnih organa tužene da utvrde činjenice pogodne da se utvrdi istina o statusu i sudbini tužiljinog deteta, zbog čega se tužilja i obratila Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu, pa kako je drugostepeni sud propustio da ceni da li je isto, odnosno nadležno javno tužilaštvo odgovorilo na zahtev tužilje o statusu i sudbini njenog deteta, to se za sada ne može prihvatiti kao pravilna odluka drugostepenog suda kojom je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete i sa kojih razloga je drugostepena presuda morala da bude ukinuta.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će, imati u vidu napred navedene primedbe, upotpuniti utvrđeno činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu odluku o žalbi tužene, pri tome imajući u vidu da je tužena tokom postupka istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je odbacio tužbu u delu u kome je tužilja tražila da se utvrdi da su joj povređena ljudska prava i to pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ljudskih prava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pravilno smatrajući da ovaj zahtev tužilje za utvrđenje povrede ljudskih prava nije u nadležnosti redovnog suda, već u nadležnosti Ustavnog suda.

Članom 166. stavom 1. Ustava propisano je da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode.Članom 170. Ustava propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Članom 82. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu zaštitu.

Imajući u vidu napred navedeno, zatim da se tužbom traži i utvrđenje povrede ljudskih prava, činjenice na kojima je tužilja zasnovala zahtev za utvrđenje povrede ljudskih prava, kao i da nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbacio tužbu u ovom delu, zbog nenadležnosti, s obzirom da je u nadležnosti Ustavnog suda zaštita ljudska prava kada nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu, pravilnom primenom člana 166. stav 1. i 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. i 420. stav 6. u vezi sa članom 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić